Don Kihot – prepričano i analiza lektire

Migel de Servantes, ili puno ime Miguel de Cervantes Saavedra, rođen je septembra 1547. godine u mestu Alcalá de Henares u Španiji, a umro 22. aprila 1616. godine u Madridu. On je bio španski romanopisac, dramski pisac i pesnik i tvorac Don Kihota (1605, 1515), kao i najvažnija i najslavnija figura španske književnosti. Njegov roman Don Kihot je prevođen, u celini ili u delovima na preko 60 svetskih jezika. Izdanja nastavljaju i dalje da se pojavljuju, a kritičke duskusije o delu se uvećavaju od 18. veka na ovamo.

U isto vreme, zahvaljujući svojoj rasprostranjenoj reprezentaciji u umetnosti, drami i filmu, likovi Don Kihota i Sančo Panse, verovatno su vizuelno poznatiji mnogim ljudima nego bilo koji drugi izmišljeni karakteri iz svetske književnosti. Servantes je bio veliki eksperimentator. On se oprobao u svim glavnim književnim žanrovima. Bio je zapaženi pisac kratkih priča, a neke od njih iz zbirke Uzorne novele (Novelas exemplares, 1613) su na zavidnom umetničkom nivou, skoro istom kao i Don Kihot.

Servantes je bio rođen nekih 30 km daleko od Madrida, najverovatnije 29. septembra (na dan San Migela). Sigurno je kršten 9. oktobra. Bio je četvrto od sedmoro dece u porodici koja vodi poreklo iz srednjeg vlastelinskog sloja, koja je vremenom propala. Njegov otac je bio berberin-hirurg i kostolomac, koji je vadio krv uz pomoć pijavica i pomagao ljudima koji su imali manje medicinske probleme. Porodica se selila od mesta do mesta, i veoma se malo zna o Servantesovom ranom obrazovanju i školovanju.

Najverovatnije nije pohađao Univerzitet, ali se sigurno zna da je u jednom trenutku strašno zavoleo čitanje.

Negde oko 1569. godine pojavila se njegova prva pesma koja je govorila o rođenju ćerke Filipa II.

Te iste godine, Servantes je napustio Španiju i otišao u Italiju. Neko vreme je služio kao viši dvorski službenik u kući Kardinala Đulija Akvavive u Rimu. Potom se pojavljuje kao vojnik španskog pešadijskog puka stacioniranom u Napulju. Tamo je boravio oko godinu dana pre nego što je stupio u aktivnu službu.

Odnosi sa Otomanskom imperijom pod Selimom II dostigli su krizni vrhunac, a Turci su okupirali Kipar 1570. godine. Bio je neizbežan sukob između turske flote i pomorskih snaga Venecije, pape i Španije. Sredinom septembra 1571. godine, Servantes je plovio na brodu Markiza, kao deo velike flote pod komandom Don Huana od Austrije koja je susrela neprijatelja 7. oktobra u Lepantskom zalivu u blizini Korinta. Žestoka borba završila se porazom Turske i oni su tada okončali svoju vladavinu nad Mediteranom.

Postoje izveštaji o Servantesovoj velikoj hrabrosti u ovim okršajima. Iako je bio u groznici, on je odbio da ostane u pozadini i pridružio se sapatnicima na frontu. Zadobio je dve rane u grudima, a treći pogodak ga je načinio invalidom do kraja života. Izgubio je levu šaku, odnosno mogućnost da je koristi.

Od 1572. do 1575. godine, uglavnom je boravio u Napulju. U septembru 1575. godine krenuo je na plovidbu put Španije sa pismom u kome su bile čestitke kralju od Don Huana lično. Na ovom putovanju, njegov brod je bio napadnut i pirati su ga zarobili, pa je Servantes, zajedno sa svojim bratom Rodrigom prodat u roblje u Alžiru. Pisma koja je nosio značajno su uticala da ga robovlasnici smatraju značajnom ličnošću. Nakon tri godine, uspeo je da se vrati u Španiju, a ovaj boravak u ropstvu je prilično uticao na njegovo književno stvaranje.

Servantes je ostatak života proveo u Španiji, u potpunom kontrastu sa prethodnom decenijom akcija i opasnosti. Konstantno je bio bez novca i uvideo je da je opao životni standard. Euforija oko bitke na Lepantu je splasnula i shvatio je da mu učestvovanje na bojnom polju nije donelo kompenzaciju kakvu je očekivao. Pokušavao je da se zaposli, ali bezuspešno.

1548.godine se ženi i živi na malom imanju u La Manči. Pisao je poeziju i pastoralne romanse.

1549.godine, Servantes je radio kao sakupljač poreza. On je ovaj posao najviše radio po provinciji Granada, a novac je ostavljao kod trgovca Simona Frejre u Sevilji. Međutim, ovaj trgovac je bankrotirao, pa je Servantes optužen za krađu i zatvoren. Dok je boravio u seviljanskom zatvoru, Servantes je napisao prvo poglavlje svog velikog romana “Don Kihot”.

Izlazi iz zatvora nakon nekog vremena i već krajem 1604. godine, iz štampe izlazi prvi deo romana “Don Kihot”. Delo je vrlo brzo doživelo veliki uspeh.

Ne samo da je štampao u Kastilji, već i u Aragonu i Portugalu. Postojale su i porudžbine iz Amerike. Kažu da su se ljudi na maskenbalima preoblačili u Don Kihota i Sančo Pansu jer su to bili veoma popularni likovi tog vremena.

Servantes postaje veoma poznat i van Španije.

Don Kihot – najprevođeniji autorski roman

Roman Don Kihot je pravo remek-delo kako španske, tako i svetske književnosti. To je knjiga koja je najviše prevođena i najviše objavljivana, odmah nakon Biblije. To je prvi moderni roman u evropskoj književnosti i smatra se osnovom svega onoga što je kasnije napisano. Naravno, to je i najvažnije književno delo, takozvanog Zlatnog veka španske literature.

Sam Servantes je govorio da je ovaj roman zapravo parodija na viteške romane koji su se dosta pisali u 17. veku.

Po formi i po temama kojima se bavi, roman podseća na viteške romane i u sebi sadrži elemente pastoralnih, pikarskih i ljubavnih romana. Ali, kada se malo bolje prouči, shvata se da je sve što je u njemu napisano, zapravo potpuno izmešteno iz okvira koji su do tada postojali.

Roman je priča o Alonsu Kihanu, španskom idalgu (hidalgo) iz 16. veka, plemenitom, koji je zbog strastvenog čitanja otišao od kuće u potrazi za vlastitim viteškim avanturama. On sam postaje vitez – Don Kihot od la Manče. Imitirajući svoje obožavane književne heroje, pronalazi novi cilj svog života: pomaže ljudima u nevolji, bori se sa divovima i ispravlja nepravdu…uglavnom samo u svojoj glavi, u svojoj mašti.

Ali, roman Don Kihot je mnogo više od toga. To je knjiga o knjigama, knjiga o čitanju, pisanju, idealizmu protiv materijalizma, o životu i, naposletku, o smrti. Don Kihot je lud. Njegov mozak se sasušio od preteranog čitanja i on nije u stanju da razdvoji realnost od fikcije.

Servantes je koristio Don Kihotovo ludilo da ispita večitu debatu koja se vodi između slobodne volje i sudbine. Njegov glavni junak je čovek koji se bori protiv sopstvenih ograničenja kako bi postao ono o čemu sanja.

Dakle, sredovečni idalgo, Alonso Kihano, koji živi jednim potpuno dosadnim životom sa svojom sluškinjom i nećakom u La Manči, vreme prekraćuje tako što čita viteške romane. On se predaje ovim pričama i misli da je sve što u njima piše potpuno istinito, a poznato je da su dani velikih vitezova davno nestali. Većina događaja o kojima čita su zapravo u realnosti nemogući, ali on to ne uviđa.

Pošto čita po vas dan, pisac kaže kako je izgubio pamet i kako mu se mozak osušio. To je bio razlog zašto je sam sebe proglasio vitezom koji luta. Odlučio je da krene u potragu za svojim avanturama. Iz neke šupe je izvukao stare oklope i oružje, uglancao ih je i tako postao vitez od Manče. Konju daje ime Rosinante, a seljanku iz sela pored njegovog, običnu Aldonsu Lorenzo, izdiže na nivo dame Dulsineje de Tobozo. Ovoj donja Dulsineji posvećuje sva svoja junaštva i kreće na put.

Prvu noć van kuće Don Kihot provodi u krčmi za koju on smatra da je neki začarani dvorac. U tom mestu Don Kihot dobije batine i zlobni ljudi mu savetuju da nađe svog štitonošu ako je već vitez. Kada napusti ovo mesto, Don Kihot nailazi na trgovce iz mesta Toledo. Oni mu se podsmevaju i iznose uvrede protiv Dulsineje, pa ih Don Kihot napada, a zauzvrat dobije teške batine.

Tako prebijenog, nalazi ga komšija Pedro Krespo. Odlučuje da ga vrati kući i da ga smiri i oporavi. Dok Don Kihot odmara u svojoj kući, njegovi bližnji u dogovoru sa lokalnim sveštenikom spaljuju viteške romane koje je Don Kihot čitao jer smatraju da su oni glavni krivci za njegovu bolest, odnosno ludilo.

Ipak, Don Kihot ne odustaje od svog nauma. Poslušavši savet krčmara, koga je on nazivao vlasnikom začaranog zamka, odlučuje da pronađe svog štitonošu. Izabrao je komšiju Sanča Pansu koji je bio dobrodušan i priprost čovek.

Sančo Pansa pristaje jer mu je Don Kihot obećao poklon – postaviće ga za guvernera na ostrvu! Dva prijatelja, tužni vitez Don Kihot i njegov pratilac i štitonoša Sančo Pansa, odlaze u zoru, kradom i traže svoje avanture.

Potom sledi niz događaja, od kojih su najupečatljiviji oni gde napadaju vetrenjače misleći da su to gigantski divovi.

U drugom delu romana, glavni junak više nije izgubljen u svom umišljenom svetu vitezova, ali i platonskih ljubavi. On sada postaje lucidan i svestan stvarnosti. Međutim, oni koji ga okružuju sada pokušavaju da mu stvore prividni svet magova, vitezova kako bi ga naterali da odustane od svojih avantura. I Sančo Pansa biva prinuđen da učestvuje u laganju Don Kihota. On mu dovodi tri seljanke i govori mu da su to pratilje Dulsineje. Don Kihot ih, naravno, prepoznaje, a Sančo Pansa po svaku cenu nastoji da ga ubedi da su to sve čarobnjačke magije i da mu taj zli mag ne dopušta da sagleda realnost.

Interesantni su dijalozi između Don Kihota i Sančo Panse u kojima Don Kihot lagano napušta ideale koje je ranije zastupao. On čak menja svoja imena i na kraju postaje Vitez Tužnog Lika.

S druge strane, Sančo Pansa sada preuzima nekadašnje ideale Don Kihota i fokusira se oko ideje da postane guverner ostrva. On u tome uspeva i viđen je kao praktičan i mudar upravnik, ali se njegovo upravljanje neslavno završava.

Knjiga završava tako što Don Kihot skroz ozdravi, ali, pošto je razočaran onim što realnost nudi, odriče se svega u šta je verovao, javno priznaje da je bio u zabludi i umire.