Gilgameš je polu-mitski kralj Uruka u Mesopotamiji, poznat iz Epa o Gilgamešu (napisanog između 2150. i 1400. godine pre nove ere). Ovo veliko sumersko-vavilonsko poetsko delo je napisano nekih 1500 godina pre Homera i zbog toga se smatra najstarijim sačuvanim epskim književnim delom u svetskoj literaturi.
Motiv potrage za smislom života je prvi put u istoriji literature istražen upravo u ovom delu, kada Gilgameš heroj-kralj napušta svoje kraljevstvo nakon smrti svog najboljeg prijatelja Enkidua kako bi pronašao mističnu figuru Utnapištima i zadobio večni život. Gilgamešov strah od smrti je zapravo strah od besmisla i, iako on ne uspeva da zadobije besmrtnost, sama potraga daje njegovom životu smisao. Ova tema je bila obrađivana i istraživana od strane mnogih filozofa i pisaca, od antičkih vremena, pa sve do danas.
Istorijski i legendarni kralj
Smatra se da je Gilgamešov otac bio sveštenik-kralj Lugalbanda (koji se pojavljuje u dve sumerske poeme u vezi sa njegovim magičnim sposobnostima, a koje potiču iz vremena pre Gilgameša), a majka mu je bila boginja Ninsun (takođe poznata i kao Ninsumun, Sveta Majka i Velika kraljica). Shodno tome, Gilgameš je bio polubožanstvo za koga se smatra da je živeo izuzetno dugo (spisak sumerskih kraljeva beleži vladavinu od 126 godina) i da je posedovao nadljudsku snagu.
Poznat kao Bilgames kod Sumeraca, Gilgamos kod Grka i blisko povezivan sa figurom Dumuzi iz sumerske poeme Poreklo Inanna, Gilgameš je opšteprihvaćen kao istorijski peti kralj Uruka koji je vladao u 26. veku pre nove ere.
Njegov uticaj je bio toliko jak da mitovi o njegovom božanskom statusu izrastaju u vezi sa njegovim delima i kulminiraju u pričama koje su kasnije pronađene u Epu o Gilgamešu. Kasniji mesopotamski kraljevi bi invocirali njegovo ime i povezivali njegovu lozu sa svojom. Najpoznatiji je bio Šulgi iz Ura (2029-1982 pre nove ere) koji se smatrao najvećim kraljem trećeg perioda Ura (20147-1750 pre nove ere) u Mesopotamiji, koji je tvrdio da su mu Lugalbanda i Ninsun roditelji, a Gilgameš brat, kako bi izdigao svoju vladavinu u očima ljudi.
Razvoj teksta
Akadijska verzija teksta je otkrivena u Ninivi, u ruševinama biblioteke Ashurbanipala, 1894. godine od strane arheologa Ostina Henrija Lajarda. Lajardova ekspedicija je bila deo devetnaestovekovne inicijative evropskih institucija i vlasti da pošalju ekspedicije u Mesopotamiju kako bi pronašli fizičke dokaze koji bi potkrepili i potvrdili događaje opisane u Bibliji. Ono što su ovi istraživači zapravo pronašli, međutim, bilo je to da je Biblija, za koju se ranije smatralo da je najstarija knjiga na svetu i da sadrži potpuno originalne priče, u stvari samo nastavak mnogo starijih sumerskih mitova.
Ep o Gilgamešu je bio kompilacija različitih priča, koji je verovatno isprva usmeno prenošen, a onda je konačno zapisan oko 700-1000 godina nakon vladavine istorijskog kralja. Autor verzije koju je Lajard našao bio je vavilonski pisac Šin-Leki-Unini (napisao 1300-1000 pre nove ere), za koga se smatra da bi mogao biti prvi svetski autor čije se ime zna. Međutim, kasnije su otkriveni radovi Enheduane (2285-2250 pre nove ere) koja je bila kći Sargona iz Akadije.
U sumerskoj priči o Inani i Halupu drvetu, u kojoj boginja Inana sadi zabranjeno drvo u bašti i apeluje na svoju porodicu da joj pomogne u tome, Gilgameš se pojavljuje kao odani brat koji joj pomaže. U ovoj priči, Inana (sumerska boginja ljubavi i rata) sadi drvo u svojoj bašti u nadi da će jednog dana napraviti stolicu i krevet od njega. Drvo postaje zaraženo, tako što se zmija uplela u njegov koren, sa ženskom boginjom Lilit u sredini i sa pticom Anzu na granama.
Bez obzira na sve, Inana se ne može osloboditi štetočina i poziva svoga brata, Utu, boga sunca, da joj pomogne. Utu odbija, ali Gilgameš čuje njen vapaj i dolazi, teško naoružan, te ubija zmiju. Lilit i Anzu odu, a Gilgameš nakon što je posekao grane za sebe, poklanja stablo Inani kako bi napravila stolicu i krevet. Smatra se da je to prva pojava Gilgameša u herojskoj poeziji, a činjenica da spašava moćnu boginju iz teške situacije pokazuje visoko mesto koje je on zadobio i zadržao sve vreme u literaturi i predanjima.
Druge priče koje pominju Gilgameša, takođe ga predstavljaju kao velikog heroja i istorijskog kralja koji je na kraju dobio potpuno božanski status. On je bio smatran bratom Inane, jedne od najpopularnijih boginja, ako ne i najpopularnije, u celoj Mesopotamiji. Molitve koje su pronađene ispisane na glinenim tablicama obraćaju se Gilgamešu kao sudiji u životu posle smrti. Ove molitve i njegove presude u donjem svetu mogu se uporediti sa poznatim grčkim presudama Radamantusa, Minosa i Eakusa.
Epska priča
U Epu o Gilgamešu, velikog kralja bogovi smatraju previše ponosnim i arogantnim, pa odlučuju da mu očitaju lekciju tako što mu šalju divljaka, Enkidua, koji je trebalo da ga ponizi. Enkidu i Gilgameš, nakon žestoke bitke u kojoj nijedan nije pobedio, postaju prijatelji i kreću u zajedničke avanture.
Oni ubijaju Humbabu, demona iz Kedrove šume, i to privlači pažnju boginje Inana (poznate po njenom vavilonskom imenu Ištar u ovom epu). Inana pokušava da zavede Gilgameša, ali je on odbija, navodeći sve ostale muškarce koji su joj bili ljubavnici i koji su bedno završili svoje živote. Inana pobesni i pošalje svog zeta, Nebeskog Bika, na zemlju da uništi Gilgameša. Enkidu priskače prijatelju u pomoć i ubija bika, ali istovremeno on time vređa bogove i biva osuđen na smrt.
Kada Enkidu umre, Gilgameš zapada u veliko očajanje i tugu, uočavajući i sopstvenu smrtnost kroz smrt svog prijatelja, pitajući se o smislu života i vrednostima ljudskih dostignuća nasuprot krajnjoj egzistenciji. On plače i tuguje. Odbacujući svoju gordost, taštinu i ponos, Gilgameš kreće u potragu za smislom života i konačno, u neku vrstu suočavanja i pobede nad smrću. Putuje preko planina, preko okeana i konačno se nađe pred Utnapištimom koji mu nudi dva načina za postizanje besmrtnosti. Međutim, Gilgameš u oba ne uspeva. Prvo, ne može da ostane budan šest dana i šest noći, a drugo, on ne uspeva da zaštiti magičnu biljku, jer je zmija pojede dok on spava. Pošto nije uspeo da osvoji besmrtnost, vraća se kući i tamo zapisuje svoju priču.
Kroz svoju borbu da pronađe smisao života, Gilgameš prkosi smrti i, čineći to, postaje prvi epski heroj u svetu književnosti. Tuga Gilgamešova, i pitanja koja mu iskrsavaju nakon smrti prijatelja, normalna su za svako ljudsko biće koje se bori sa pronalaženjem smisla života pred konačnošću. Iako Gilgameš ne uspeva da osvoji besmrtnost u ovoj priči, njegova dela žive kroz pisanu reč, što znači da je on ostao besmrtan.
U današnje vreme, o Gilgamešu se i dalje govori i piše. Nemački tim arheologa tvrdi da su otkrili Gilgamešov grob u aprilu 2003. godine. Arheološka iskopavanja, vođena modernom tehnologijom koja uključuju magnetizaciju u i oko starog korita reke Eufrat, otkrila su vrtove, specifične zgrade i strukture opisane u Epu o Gilgamešu uključujući i grob velikog kralja. Prema legendi, Gilgameš je bio sahranjen na dnu Eufrata kada su se vode razdvojile zbog njegove smrti.
Bez obzira da li je istorijski kralj postojao ili ne, to više i nije tako relevantno jer je književni junak zaživeo i živi već vekovima. Na kraju priče, kada Gilgameš umire, narator kaže: “Heroji, mudri ljudi, poput mladog meseca, pune se i nestaju. Ljudi će reći, ko je ikada vladao moćno kao Gilgameš? Kao u mračnom mesecu, mesecu senki, bez njega nema svetlosti. O Gilgamešu, dato ti je kraljevstvo, to je bila tvoja sudbina, ali večni život nije bila tvoja sudbina. Zbog ovoga nemoj biti tužan, nemoj biti ožalošćen i gnevan; dobio si moć da budeš mrak i svetlost čovečanstva.”
Jedan od ključnih atributa Epa o Gilgamešu je osećaj potpuno bezazlene neposrednosti priče. Ep postiže ovaj efekat postavljanjem priče u oblik koji stimuliše usmeno izvođenje kako je priča prvobitno i izvođena. Uvodni stihovi pružaju osećaj da ovo nije neka starostavna priča, već nešto što se upravo sada dešava.
Početak, odnosno prolog, postavlja čitaoca pred zidine Uruka i briše distancu između tog davnog vremena i sadašnjosti, pozivajući slušaoca (čitaoca) da dodirne zidine, oseti njihovu snagu i slavu. Ovi zidovi, kako glas naratora kaže, su zidine Gilgamešovog grada, a onda se nastavlja priča koju smo već ispričali u prethodnim redovima. Ovaj osećaj neposrednosti se nastavlja tokom čitanja čitavog Epa o Gilgamešu.
In medias res
Tradicionalno, ep počinje “in medias res” ili “usred stvari”. Iako se ova karakteristika originalno pripisivala grčkim i rimskim epovima kao što su Ilijada i Odiseja, ona podjednako važi i za Ep o Gilgamešu. Priča ne počinje od početka Gilgamešovog života, negdo negde na njegovoj sredini. On je inicijalno portretisan kao mladi kralj, usijane glave, bez obzira na efekte akcija i želja koje se manifestuju u dobrobiti njegovih podanika. Jedan od efekata ove tehnike je da omogući čitaocima da ocene stepen razvoja Gilgamešovog karaktera.
Ovaj ep je ispisan na 12 glinenih pločica, a svaka ploča bi mogla da odgovara jednom pevanju epa. Ovaj ep zaista ima jedno posebno mesto među svim delima koja spadaju u istočanjačku književnost. Ipak, ono se ne može ograničiti samo na ovaj deo sveta zbog toga što pruža trajno oduševljenje i potpunu relevantnost u čitavoj književnosti sveta. Smatra se da se sa izučavanjem ovog dela počelo još daleke 1827. godine, kada su pločice pronađene u Ninivi i od tada ono ne prestaje da zaposeda pažnju velikih proučavalaca književnih starina.
Prva glinena ploča koja je pronađena, ispisana je klinastim pismom, a onda su pronašli i ostalih jedanaest pločica.
Epovi koji govore o prijateljstvu i ljubavi, kakav je i Ep o Gilgamešu, bili su stalna mesta u kulturi Istoka. Ovaj ep se najverovatnije prvo prenosio usmenim putem, kao i Ilijada i Odiseja. Na neki način, on je postao deo njihovog književnog kanona. Pošto se Homerovi epovi smatraju samim početkom zapisane grčke istorije, tako se isto i Ep o Gilgamešu smatra samim pisanim početkom vavilonskog i asirskog književnog predanja, odnosno njihovim nacionalnim epom.
