Faust – prepričano i analiza lektire

Johan Volfgang Gete (rođen 28. avgusta 1749. godine u Frankfurtu na Majni, umro 22. marta 1832. godine u Vajmaru) je nemački pesnik, dramski pisac, romanopisac, naučnik, državnik, pozorišni reditelj, kritičar, jednom rečju – umetnik. Smatra se najvećom nemačkom književnom pojavom moderne ere.

Gete je jedini nemački književnik čiji su domet i međunarodni položaj jednaki onim dometima i položaju koji zauzimaju nemački filozofi i kompozitori. U književnoj kulturi nemačkog govornog područja, on je imao toliko dominantan uticaj, da se od kraja 18. veka njegova dela već opisuju kao “klasična”. U evropskoj perspektivi on se pojavljuje kao centralni i neprevaziđeni predstavnik romantičarskog pokreta, razumljiv naširoko i nadaleko.

On se može smatrati stvaraocem koji je u svojoj eri koja počinje sa prosvetiteljstvom i nastavlja se do današnjih dana, isto ono što su Viljem Šekspir u renesansi i Dante u kulturi srednjeg veka. Njegov Faust, iako je eminentno pozorišno delo, takođe je najveća evropska poema pored Izgubljenog raja Džona Miltona i Danteove Božanstvene komedije.

Gete je jedna od retkih figura nemačke književne renesanse 18. veka, koja je u punom smislu ove reči, buržujska. Za razliku od većine njegovih savremenika, u prvoj polovini svog života, on nije imao potrebe da traži patronat višeg plemstva za svoje pisanje, niti da se zapošljava kao zvaničnik ili akademik. Frankfurt u kojem je rođen i u kojem se formirao njegov društveni stav, bio je, kao što je i sada, bogat trgovački i finansijski centar, ali i praktično samoupravna republika, grad-država u okviru Svetog Rimskog Carstva. Plemstvo i veliki i mali veleposednici, koji su imali velikog uticaja u kasnijem Geteovom životu nisu imali nikakvu ulogu u njegovim ranim iskustvima: on je bio gradsko dete iz bogate porodice u svetu srednje klase.

Njegov otac, Johan Kaspar Gete, sin bogatog krojača, bio je čovek od dokolice koji je živeo u svom nasleđenom bogatstvu i bio je posvećen sebi. Nakon studija prava u Lajpcigu i Strazburu i obilaska Italije, Francuske i ostalih manjih zemalja, on se posvećuje kolekcionarstvu, te sakuplja knjige, slike i vodi računa o obrazovanju dece. Geteova majka, Katarina Elizabet Tekstor, mlađa 20 godina od muža, bila je kći jednog od najviših frankfurtskih zvaničnika. On je bila žena živahnog duha, bliža po godinama sinu nego mužu. Gete je bio najstarije od sedmoro dece, iako je samo jedno preživelo i dočekalo zrelo doba. To je bila njegova sestra Kornelija prema kojoj je on osećao intenzivnu naklonost čije je potencijalne incestuozne prirode i on bio svestan.

Još jedan emocionalni faktor u pesnikovom detinjstvu koji je možda uticao na njegov kasniji razvoj, bio je odnos ljubavi i mržnje prema njegovom mlađem bratu, koji je umro 1759. godine u šestoj godini života. Geteove kasnije veze sa literarnim savremenicima bile su ambivalentne.

U početku je o Geteovom obrazovanju brinuo njegov otac, a kasnije i plaćeni tutori. 1765. godine, Gete je upisao pravo u Lajpcigu, a posle toga se prebacio u Strazbur i tamo odlazio na predavanja iz hemije, anatomije, botanike i dr. Tamo je upoznao Herdera, koji je već bio poznat po svojim kritičkim radovima. Herder je uticao na Getea, te ovaj počinje da se zanima za narodnu poeziju i istoriju nemačke kulture. To ga je i dovelo da se prikloni pokretu Sturm und Drang (romantičarski pokret).

  1. godine Gete je napisao roman Jadi mladoga Vertera. Ovaj roman mu je doneo ogromnu slavu na svetskom nivou.
  2. godine, nakon poziva vojvode od Saks-Vajmara, odlazi u Vajmar i tamo se bavi politikom. Bio je glavni savetnik vojvode, a uskoro su mu se pridružili i Šiler i Herder, pa je Vajmar postao kulturno i duhovno središte Nemačke. U periodu od 1786. do 1788. godine je završio Ifigeniju, Egmonta i početo da piše delo Torkvato Taso.
  3. godine napisao je svoju veliku dramu Faust.

Građa za delo Faust

Istorijski lik Fausta koji je bio model za Geteovo delo potiče iz XVI veka. Ova priča i ovaj lik su obavijeni velom tajne, na neki način. Mnogo malo podataka je sačuvano o njemu, a pored toga, ti podaci su nepouzdani. Nije potpuno sigurno ni kako se ovaj junak zvao. Postoje neka dokumenta koja kažu da se on zvao Johan ili Georg Faust i da je rođen 1480. godine. Kažu da je vodio nemiran život, da je bio lekar, da je prizivao duhove , bavio se grafologijom i tumačio zvezde.

Prva legenda o Faustu je zabeležena oko 1570. godine, a posle toga je ova pripovest imala mnoge različite obrade i prevode. O Faustu su stvarana i dramska dela, pa je Gete još kao mali dečak gledao marionetsku predstavu o ovom junaku. Verovatno mu se priča još tada urezala u pamćenje.

Nije do kraja sigurno kada je Gete počeo da piše i razmišlja o Faustu. Postoji jedan prepis rukopisa koji nosi ime pra-Faust i koji je izdat 1887. godine. Kada je Gete učestvovao u ratu protiv Francuske, zapostavio je ovu temu. Tek posle nagovora Šilera, pesnika i Geteovog prijatelja, on se ponovo vratio ovoj temi, i na kraju je izdao prvi deo Fausta 1808. godine.

Legenda o Faustu

Faust, kako kaže stara klasična nemačka legenda, ima utemeljenje na istorijskoj ličnosti Johana Georga Fausta (1480-1540). Erudita Faust je veoma uspešan, ali nezadovoljan svojim životom, što ga dovodi do sklapanja sporazuma sa đavolom. Menja dušu za neograničeno znanje i svetovne užitke. Ova legenda je poslužila kao osnova za mnoga književna, umetnička, kinematografska i muzička ostvarenja u prethodnim vremenima. Sam pojam “Faust” i pridev “faustovski” impliciraju situaciju u kojoj neka ambiciozna osoba žrtvuje moralni integritet kako bi dostigla neograničenu moć i uspeh. Iz ovog predanja dolazi i izraz “sklopiti pakt sa đavolom”.

U ranijim dramama, lutkarskim predstavama, knjigama i baladama, Faust je bespovratno proklet zbog toga što čezne za sveobuhvatnim božanskim znanjem.

U ranom 16. veku, u Nemačkoj, stalno su se izvodile lutkarske predstave koje su bile zasnovane na ovom predanju. Verovatno je Gete kao mali gledao neku od ovih predstava, pa je mnogo godina kasnije napisao svoju čuvenu dramu, u kojoj je glavni junak zapravo nezadovoljni intelektualac koji želi mnogo više od onoga što zemaljsko znanje nudi.

Geteov Faust – sadržaj

Geteov Faust spaja reference iz hrišćanske, srednjovekovne, rimske, istočnjačke i helenističke filozofije, poezije i književnosti. Kompozicija i usavršavanje sopstvene verzije legende, okupirale su Getea više od 60 godina (mada ne kontinuirano). Konačna verzija, objavljena nakon njegove smrti, prepoznata je kao jedan od najboljih radova nemačke književnosti.

Priča se tiče sudbine Fausta u njegovoj potrazi za istinskom suštinom života. Frustriran učenjem i ograničenošću svog znanja, moći i uživanja u životu, on privlači pažnju đavola (koga predstavlja Mefistofel), koji se sa Faustom opkladi da će ga moći zadovoljiti. Ovu ideju Faust nerado prima jer on ne veruje da će ikada moći da dostigne to što želi.

Faust je po svom žanru tragedija. Sastoji se iz četiri dela: Posveta, Predigra u pozorištu, Prolog na nebu, Tragedija Faust.

U prvom delu sam autor govori o tome kako se vratio nekim likovima koji su ga opčinjavali u mladosti. U Predigri u pozorištu se govori o pozorišnoj umetnosti iz ugla komičara i jednog pesnika. Gete je inače veliki deo svog života proveo kao upravnik pozorišta. Upravnik misli da jedan pozorišni komad treba da se dopada svima i da svakako mora da ima uspeh kod široke publike. Stvaralac, tj. pesnik, misli da umetnost treba da bude iznad svega što je obično i prirodno i on pokušava da odbrani poeziju i njeno dostojanstvo. Glumac je taj koji stoji negde na sredini. On se slaže sa pesnikom, ali isto tako misli da umetnost i poezija treba da budu pristupačne većini.

U delu Prolog na nebu imamo kao glavne protagoniste Sotonu i Boga. Na taj način se stvara metafizički okvir za čitavu dramu koja treba da se dogodi. Tu su i arhanđeli Mihajlo, Gavrilo i Rafael. Oni proslavljaju harmoniju vaseljene koju je stvorio Bog. Suprotno od ove harmonije, nalaze se tama i zemlja. Mefisto, odnosno đavo, ne misli kao arhanđeli. On posmatra zemlju kao zlo mesto gde čovek pati. Bog ga pita da li poznaje doktora Fausta, za koga Bog smatra da mu je veran sluga. Mefisto odgovara da ga poznaje i pita Boga da li pristaje na opkladu. Tvrdi da može Fausta da skrene sa pravog božjeg puta. Bog pristaje na opkladu i kušanje, jer veruje da se to ne može desiti.

U glavnom delu tragedije posmatramo Fausta koji sedi u svojoj sobi. Oko njega su knjige i zagušljivo je. Faust užasno žali zbog toga što je njegovo ljudsko znanje ograničeno i što on, bez obzira što je doktor nauka i jedan od pametnijih ljudi, ne može nikako da dokuči suštinu i tajnu svega. U tom njegovom magnovenju, pojavljuje se zemaljski duh koji treba da simboliše stvaralačku, kreativnu prirodu. Kazuje mu da je sav smisao u konstantnom smenjivanju nastanka i nestanka. Taj proces je suština svega.

Međutim, Faust se ne zadovoljava ovim odgovorom. Očajan je i pokušava da se otruje. Iznenada, čuje zvona sa crkve jer je zapravo praznik Vaskrs, pesma anđela ga sprečava da učini samoubistvo. Na ulici su ljudi srećni jer proslavljaju najveći hrišćanski praznik. I Faust izlazi napolje i tada prvi put vidi Mefista.

Mefisto pokušava da privuče Faustovu pažnju čarolijama. Faust mu se žali, a Mefisto mu predlaže da sklope dogovor po kome će ga on služiti u zemaljskom svetu, a Faust njega na onom drugom. Faust se slaže i potpisuje pakt.

Uskoro slede Mefistove varke kojima navodi Fausta da uvidi kako je sladak život bez ikakvih granica. Idu u vinski podrum, zatim u veštičiju kuhinju. Tamo Faust ispija napitak koji ga podmlađuje. U ogledalu Faust vidi lik prelepe mlade devojke. To je Margareta. Faust je poželeo da je ima. Pošto je Margareta čista duša i oličenje svega dobrog, Mefisto kaže da on nema moć nad njom, ali obećava da će probati.

Uspeva da stavi jedan sanduk koji je ispunjen blagom u Gretinu sobu. Greta razmišlja o Faustu sa kojim se srela na ulici i začuđena je zato što ga ne poznaje. Kada ugleda sanduk, boji se jer zna da su neke nečiste sile umešale prste.

Na kraju ipak dolazi do susreta između Grete i Fausta. Mefisto na svaki način pokušava da natera Fausta da obljubi Gretu, a Faust ne želi da se poigrava sa njom. Ipak, Mefisto u njemu uspeva da raspali želju i Faust daje Margareti napitak koji je namenjen njenoj majci. Majka treba da zaspi, a njih dvoje da budu zajedno. Međutim, Gretina majka umire.

Po gradu kolaju ružne priče o Greti koje čuje njen brat vojnik Valentin. Brat dolazi i pokušava da pronađe Fausta kako bi se obračunao sa njim. Faust na nagovor Mefista ubija Valentina, a Valentin, na samrti govori strašne stvari sestri. Ona odlazi u crkvu i kreće sa molitvom.

Mefisto odvlači Fausta, vodi ga na veštičije orgije, ali on još uvek misli na sirotu Margaretu. Ona pak doživljava da je bace u tamnicu zbog čedomorstva. Faust je očajan jer shvata šta je uradio, ali mora da se drži pakta. Ipak, moli Mefista da nekako spasi Margaretu.

Sve se završava tako što Bog spašava Margaretu jer se ona iskreno pokajala.