Gospa Nola – prepričano i analiza lektire

Isidora Sekulić, spisateljica, književni kritičar, esejist, akademik i poliglota, rođena je 16. februara 1877. godine u Mošorinu, tadašnjoj Austro-Ugarskoj, a današnjoj Vojvodini. Odrastala je u Zemunu, Novom Sadu i Rumi. Njen otac Danilo je bio pismen čovek i radio je kao opštinski beležnik. Pop koji ju je krstio bio je brat slavnog saradnika Vuka Stefanovića Karadžića, Đure Daničića.

Kada je stasala, upisala je Višu devojačku školu u Novom Sadu, a potom je otišla u Sombor i tamo pohađala Srpsku preparandiju. Žalila se kasnije da je u đačkoj torbi pronalazila poruke koje su joj vršnjaci ostavljali, a koje su bile pune podsmeha i karikatura u kojima su pokušavali da joj dokažu kako se mnogo pravi važna i kako je velika bubalica.

Ona sebe nije tako videla, ali se zbog svega toga stalno povlačila u sebe i bežala u zadnje klupe. Stalno se osećala kao da odskače od svojih drugova i drugarica samo zbog toga što je imala veliku želju za znanjem.

Otac je mnogo vodio računa o njenom obrazovanju (majku je rano izgubila), pa je zahvaljujući njemu već kao devojčurak od 14 godina, znala nekoliko svetskih jezika.

Pored lepe književnosti, dobro su joj išle i filozofija, ali i prirodne nauke, pa nije ni čudo što je na Pedagoškoj školi koju je pohađala u Budimpešti, diplomirala baš na matematici. U vreme kada je studirala, otac joj je bio gradski kapetan.

Nažalost, 1900. godine joj umire dragi otac, a potom i brat. Mnogo je patila za njima i mnogo slobodnog vremena provodila na zemunskom groblju gde su bili sahranjeni. Na tom istom groblju je nastala i prva građa za njeno uvaženo i vredno književno delo “Hronika palanačkog groblja”.

Naime, tamo je upoznala grobara Nikolu koji nije bio lenj da joj priča sva svoja saznanja o životima raznih ljudi koji su tamo počivali. Isidora je priče beležila i to joj je poslužilo da napiše poznato književno delo.

Vredno je radila i dalje na svom obrazovanju. 1922. godine je odbranila svoj doktorat u Nemačkoj. U međuvremenu je radila kao nastavnik matematike po raznim gradovima Srbije.

Imala je i zdravstvene probleme, zbog kojih je često morala da uzima bolovanje.

Udala se za lekara poljskog porekla, dr Emila Stremickog, međutim, njen suprug je vrlo brzo preminuo. Posle toga, ona se više nikada nije udavala. Dece nisu imali.

Kako je pretrpela velike životne tragedije, a i sama se borila sa konstantnom migrenom i poljuljanim zdravljem, život joj nije bio lak i prijatan. Ovakvi udesi su od nje stvorili jednu veoma povučenu osobu, posvećenu svom stvaralaštvu.

Mnogi su govorili da je hladna osoba, ali da se unutar nje kriju vrlo burna osećanja. Srećom, ova osećanja su buktala kada bi se dotakla književnosti, nauke i znanja uopšte. Njena priroda nije podnosila uobičajene mediokritetske oblike ponašanja, volela je da se posvećuje svom duhovnom razvoju i smatrala je da se to najbolje postiže ukoliko je čovek sam, ukoliko ćuti i radi.

Iako se može okarakterisati kao simbol feminističkih stremljenja, ona je ipak bila jedna žena koja je cenila patrijarhalne vrednosti. Naravno, zalagala se za žensku slobodu, ali sve sa pravom merom.

Isidora Sekulić je znala mnogo stranih jezika i bavila se prevođenjem sa ruskog, nemačkog, engleskog, švedskog , norveškog i francuskog jezika. Puno je putovala i dugo je boravila u Norveškoj, Francuskoj, Engleskoj, Nemačkoj, Švedskoj i Italiji.

Nekako se u Norveškoj baš pronašla. Tamo je uhvatila posebnu atmosferu koja je prijala njenom temperamentu. Zahvaljujući putovanju u ovu čudesnu zemlju, nastali su njeni čuveni putopisi “Pisma iz Norveške”.

Njen književni rad su obeležile pripovetke, eseji, rasprave, romani, putopisi, beleške, prevodi i kritike. Njeno prvo književno delo koje je objavila u školskom časopisu 1883. godine bilo je “Šta su Srbinu gusle”.

Posle toga je izašla zbirka pripovedaka “Saputnici” 1913. godine. Ove pripovetke su dale jedan novi vid pripovedanja i uetemeljile put modernoj srpskoj pripovedačkoj književnosti 20. veka.

“Pisma iz Norveške” su  izašla 1914. godine.

Najveće njeno delo, zbirka pripovedaka “Kronika palanačkog groblja” pojavilo se 1940. godine. Ova zbirka je pisana po jednom neuobičajenom razvoju događaja koji nije hronološki. Svaki odeljak knjige započinje na groblju, a zatim se završava u vremenu trenutnih radosti i žalosti savremenog života. U zbirci su poređane priče “Kosta Zemljotres”, “Gospa Nola”, “Dim”, “Vlaovići”, “Deca”, “Ljudi sa Kašikare”, “Palanka i Grci”.

Isidora Sekulić je prva žena u Srbiji koja je postala član Srpske akademije nauka i umetnosti.

Gospa Nola – sadržaj i analiza

“Gospa Nola” je jedna od pripovedaka iz zbirke pod nazivom “Hronika palanačkog groblja”. Mesta radnje u ovim pripovetkama su uglavnom vezana za Vojvodinu, tačnije za Bačku.

Glavni lik u ovoj pripoveci je, kao što i sam naslov kaže, gospa Nola, a tema pripovetke bi se mogla definisati kao jedan pogled na prolaznost ljudskog života. U pripoveci se može izdvojiti nekoliko delova: uvodni deo daje gospa Nolin opis i dane njenog detinjstva, potom sledi priča o usvajanju Julice, vrhunac radnje se ogleda u opisivanju smrti gospodina Toše, zatim sledi obrt tokom kojeg se iznosi priča o odlasku usvojene dece i na kraju rasplet koji govori o smrti glavne junakinje gospa Nole.

Na početku se govori o grobnici porodice Lazarević koja izgleda zapušteno, što nam govori o tome da se sa svakom novom generacijom, loza ovih ljudi polako zaboravlja. Dok je bila dete, gospa Nola je živela sa roditeljima, u pograničnom delu Bosne i Srbije. Majka se teko razbolela i umrla, a otac se posle toga nanovo oženio. Nova supruga mu je bila Italijanka. Ona je volela raskošan život, te je trošila muževljev novac ne mareći za ostalo. Imali su jedno zajedničko dete, ćerku, po imenu Julica.

Mlada Nola je vodila računa o kući i svim poslovima, pa je često podsećala na momka, a ne na devojku. U nju se zagledao stariji trgovac Toša, zaprosio ju je i oženio. Dok je bio mlađi, Toša je živeo u bogatom domaćinstvu sa svojim ocem i bratom. Sa bratom je bio posvađan sve do trenutka kada je njihova kuća opljačkana. Petar, njegov brat, bio je bolestan, te se Toša morao brinuti o bolesniku.

Redovno ga je slao u banje, kako bi mu bilo bolje, ali je Petra bolest potpuno obuzela i napustio je ovaj svet. Posle toga su Toša i Nola živeli sami na velikom imanju, odnosno na salašu. Nola je uvek savetovala Tošu i pomagala mu je kada je trebalo da donese odluke. Ipak, u jednom trenutku je odlučio da se potpuno povuče iz javnosti i više je voleo da se zatvara u kući i da čita.

Nolin otac i Italijanka su se razveli, pa je Julica pripala svojoj starijoj polusestri na čuvanje. Lepo su se slagali, a Toša je imao puno ljubavi za Julicu. Nameravao je da joj pokloni imanje i da to bude njen miraz. Međutim, gospa Nola se nije slagala sa tim, te nije dozvolila ovakvo delo.

Dešava se nesrećna situacija jer u njihovu kuću upadaju pljačkaši i razbojnici, koji otimaju stvari i ubijaju Tošu.

Nakon toga Nola odlučuje da se preseli sa Julicom u varoš.

Gospa Nola je imala posvojenicu, Paulu. Ona se nakon preseljenja u varoš udaje, pa Nola usvaja malog Švabu Hansa i Srbu. Švaba Hans je voleo da ide u školu, a Srba je bio drugačiji. On je uživao u konjima i u junačkim podvizima. Zbog svojih nestašluka, Srba završava u školskom zatvoru. Maštao je da pobegne u Ameriku, a gospa Nola je zbog svega toga bila razočarana i pritom bolesna.

Po Nolinom ozdravljenju, Julica izlazi sa vešću da joj je stiglo pismo od majke Italijanke koja je poziva da dođe i da od sada živi sa njom. Ubrzo, Julica dolazi sa novim saopštenjem – želi da se uda za Milušića, a ako ne, onda će otići kod svoje majke.

Gospa Noli se ne dopadaju njene ideje i ona odlučuje da joj nađe odgovarajućeg muža. Setila se doktora Mirka i pitala ga je da li hoće da se oženi njenom polusestrom. Mirku se Julica nije dopadala, ali pristaje na ženidbu isključivo zbog miraza koji nije bio mali.

Da zlo bude veće, svega nekoliko dana nakon venčanja i svadbe, Julica i Mirko se rastaju.

Zbog ovog razvoda, gospa Nola odlučuje da pokloni poveću svotu novca crkvi. Julica se odmah snašla i udala se ponovo za svoj prvi izbor, za Milušića, sa kojim uskoro dobija i sina.

Švaba Hans treba da maturira, pa gospa Nola obavlja sa njim savetovanje o tome šta bi mogao dalje da upiše. Hans je rešio da postane inženjer i želi da ode u Belgiju i tamo upiše fakultet. Gospa Nola se slaže sa tim.

Nakon nekog vremena, Milušić odjednom javno saopštava da je ateista. Zajednica ga proglašava ludim, a on počinje da maltretira suprugu i sina, pa Julica rešava da se skloni od njega i odlazi kod gospa Nole. Na kraju se ispostavlja da je Milušić teško bolestan, pa Julica mora da brine o njemu. Prošlo je sedam godina teške bolesti i Milušić je na posletku umro.

Student Hans se vraća zbog očeve smrti i tom prilikom govori gospa Noli da je rešio da ostane u Nemačkoj, te je moli da mu da novac kako bi mogao da kupi nove knjige i vrati dug. Gospa Nola velikodušno daje i ne zahteva da joj se vrati bilo šta od toga, već sve poklanja nepovratno.

Srba i Julica se na kraju venčavaju, a gospa Nola se vrlo brzo razbolela i umrla.