Viljem Šekspir je bio engleski pesnik i dramski pisac koji se se smatra jednim od najvećih pisaca ikada. On je takođe najpoznatiji dramski pisac na svetu, a njegovi komadi su prevedeni na preko 50 svetskih jezika i izvode se širom planete za publiku svih uzrasta. Poznat lokalno i kao “Bard” ili “Bard Ejvona”, Šekspir je bio i glumac i tvorac Gloub teatra (Globe Theatre), istorijskog pozorišta i družine, danas kompanije, koju poseti više stotina turista svake godine.
Njegova dela obuhvataju tragedije, komedije, istorijske drame, kako u stihu tako i u prozi. Iako je to čovek koji je najpoznatiji dramski pisac na svetu, zapravo se vrlo malo zna o njegovom životu. Nijedno autobiografsko pismo ili dnevnik nisu preživeli do danas, i bez preživelih potomaka, Šekspir predstavlja kako magičnog genija tako i jednu veliku misteriju. To je dovelo do mnogih tumačenja njegovog života i dela, stvarajući legendu od građanina Stratforda na Ejvonu.
Život pre pozornice
Tačan datum rođenja Šekspira nije poznat, ali je prihvaćeno da je rođen u aprilu 1564. godine u mestu Stratford na Ejvonu (Stratford upon Avon) u Vorikširu u Engleskoj. Kršten je istog meseca. Bio je sin Džona Šekspira, gradskog većnika i Meri Arden, ćerke uvaženog farmera i zemljoposednika. Bio je jedno od osmoro dece i izgleda da je bio najstariji preživeli sin u porodici.
Školovao se u Kraljevoj novoj školi, besplatnoj gimnaziji u Stratfordu. Tamo je učio osnove latinskog jezika i gramatiku, koji su bili standardizovani širom zemlje kraljevskim dekretom. Takođe je poznato i da je učestvovao u školskim predstavama što je bilo normalno za to vreme. Pošto nije bio pripadnik plemstva, njegovo školovanje je trebalo da se završi na ovom nivou. Nema nikakvih podataka o tome da je pohađao univerzitet, što je za to vreme bio luksuz rezervisan samo za više slojeve društva.
1582. godine, 18-godišnji Šekspir je oženio En Hatavej koja je na dan venčanja imala 26 godina i već je imala dete. Šest meseci kasnije, porodila se i dobili su ćerku Suzanu. Nakon dve godine, dobili su i blizance Hemneta i Džudit. Hemnet je umro kada je imao 11 godina iz nepoznatih razloga.
Nakon rođenja blizanaca 1585. godine, Šekspir je nestao sa javne scene sve do 1592. godine, kada su njegovi radovi počeli da se pojavljuju na londonskoj sceni. Ovih sedam godina su poznate kao Šekspirove izgubljene godine i bile su izvor različitih nagađanja koja su ostala neverifikovana, uključujući i sjajnu priču da je Šekspir pobegao iz Stratforda jer je bio optužen zbog nedozvoljenog lova na jelene.
Karijera i stvaranje Gloub teatra
Prvi pisani tragovi o izvođenju Šekspirovih komada na londonskoj sceni pojavljuju se 1592. godine. Ipak, s obzirom na to da ga kritičari oštro napadaju i da se u novinama objavljuju tekstovi koji ga spominju, smatra se da je on već uveliko bio poznat javnosti i da je već bio igrani dramski pisac.
Posle 1594. godine, Šekspirovi komadi se izvode isključivo od strane družine, odnosno grupe glumaca koji su poznati kao Čemberlenovi ljudi. Ova družina je postala vodeća pozorišna trupa u Londonu. Nakon smrti kraljice Elizabete 1603. godine, družina je dobila kraljevsku zaštitu i promenili su naziv u Kraljevi ljudi, po kralju Džejmsu I.
Šekspir, zajedno sa grupom glumaca koji su igrali u njegovim predstavama, stvara sopstveno pozorište na reci Temzi 1599. godine i daje mu ime “Globe Theatre”. Nakon toga, neka dokumentacija o kupovini nekretnina i o investicijama, pokazuje da je Šekspir postao veoma bogat, toliko da je uspeo da kupuje nekretnine u Londonu i Stratfordu, kako za sebe, tako i za svoju porodicu.
1594. godine, prvi put su objavljena njegova dela, što je utvrdilo njegovu reputaciju i pojavljivanje njegovog imena je bilo dovoljno da se jedna predstava proda u budućim produkcijama. Sve ovo je dovelo do njegovog uspeha. Bio je dobar glumac i pisac, a njegovo ime je štampano na naslovnim stranama.
Šekspir je radio do 1610. godine, a onda se penzionisao i više se nije pojavljivao na sceni. Naravno, nastavio je da podržava pozorište.
Poslednje delo napisao je 1613. godine. Od tada, većinu vremena je provodio u Stratfordu.
Umro je 23. aprila 1616. godine i sahranjen je u Holy Trinity (Sveto trojstvo) crkvi u Stratfordu, dva dana posle.
Šekspir je napisao najmanje 37 komada za koje se zna. To su komedije, istorijske drame i tragedije. Najranije delo koje se direktno povezuje sa Šekspirom je trilogija “Kralj Henri VI”, a i “Ričard III” je napisan negde u to vreme, između 1589. i 1591.
Od istorijskih drama koje je pisao od kasnih 80-ih do ranih 90-ih, Šekspir je prešao na komedije. Među najpoznatijima su “San letnje noći”, “Mletački trgovac”, “Mnogo buke ni oko čega”, “Kako vam drago” i “Bogojavljenska noć”.
Tragediju “Romeo i Julija” je napisao negde početkom 90-ih godina.
Na kraju svoje spisateljske karijere, Šekspir se fokusirao na rad na tragedijama i problemskim komadima. U ovom periodu, koji je i najbolji njegov period, napisao je tragedije “Hamlet”, “Otelo”, “Kralj Lir”, “Koriolan” i “Magbet”, između ostalih.
Šekspirov uticaj na umetnost, literaturu, engleski jezik i širok spektar kreativnih umetnosti je zaista veliki, dobro poznat i dobro dokumentovan. On je najčitaniji dramatičar na zapadnoj hemisferi, a engleski jezik je pun izreka i fraza koje potiču upravo iz njegovih dela.
Od svih njegovih izuzetnih komada, u ovom tekstu ćemo se baviti njegovom najmisterioznijom i najveličanstvenijom tragedijom “Hamlet”.
“Hamlet” – tragedija danskog princa
Tragediju Hamleta, princa Danske, obično skraćenog imena “Hamlet”, napisao je Viljem Šekspir negde između 1599 i 1602. godine. To je verovatno jedna od njegovih najpoznatijih tragedija. Stihovi Hamletovog monologa u trećem činu koji počinju sa: “biti, ili ne biti… (to be, or not to be…) proučavani su i široko poznati čak i među onima koji inače nisu upoznati sa Šekspirovim radom. Čak i u Šekspirovo vreme, “Hamlet” je izvođen mnogo puta i smatrao se izuzetno uticajnim komadom. Vrednost ovog dela se nije umanjila vremenom.
Radnja komada je smeštena u Danskoj i prati princa Hamleta, koji želi osvetu protiv strica Klaudija. Klaudije je ubio svog brata, Hamletovog oca, kako bi preuzeo presto i oženio njegovu suprugu i Hamletovu majku Gertrudu. Na jednoj noćnoj straži, Hamlet i njegov prijatelj Horacio, ugledaju duha kralja Hamleta, njegovog oca, koji mu obećava da će ispričati čemu je svedočio.
Hamlet je ispunjen tugom i anksioznošću. Stvari čini komplikovanijim mlada Ofelija koja traži Hamletovu pažnju. Hamlet je odlučan da vidi duh svog oca nasamo i zatraži potvrdu onoga u šta sumnja kako bi preduzeo osvetu zbog smrti svoga oca. Iako još nije siguran u validnost pojave duha svog oca, Hamlet se zaklinje da će osvetiti očevu smrt.
Osetivši Hamletovu nelagodnost i saslušavši žalbe zbog Hamletovog nedoličnog ponašanja prema Ofeliji, Klaudije i njegova nova žena Gertruda traže pomoć od Hamletova dva prijatelja, Rozenkranca i Gildensterna. Zatražili su od njih da uhode Hamleta i otkriju šta leži iza takvog njegovog ponašanja. Hamlet shvata da su njegovi prijatelji poslati kao špijuni i to ga vređa. Optužuje Ofeliju za besramnost i okuplja dvor da gledaju predstavu koju je on naručio. Predstava priča priču o Klaudijevom trovanju kralja Hamleta. Klaudije reaguje tokom scene trovanja što Hamleta navodi da dokaže krivicu.
Nakon predstave, Hamletova majka Gertruda zahteva objašnjenje. Klaudije se, u međuvremenu, kaje zbog svoje krivice dok se moli u jednoj prostoriji, Tokom njegove molitve, Hamlet ima mogućnost da ga ubije, ali ne može jer veruje da ubistvo tokom molitve šalje Klaudija direktno u raj umesto u pakao. Gertruda i Hamlet imaju gorku raspravu, tokom koje se Polonije krije u ćošku. Tom prilikom Polonije uspeva da čuje Hamletove optužbe. Kada se pomeri, Hamlet čuje šuškanje, pomisli da je to Klaudije i izbode Polonija na smrt.
Nakon svoje greške, Hamlet optužuje i vređa majku jer je verovala Klaudiju, a u isto vreme čuje prekore duha svog oca zbog svoje surovosti. Gertruda ne može da vidi duh svog supruga i veruje da joj je sin poludeo. Klaudije naređuje da Rozenkranc i Gildenstern prate njegovog sinovca na putu u Englesku kako bi ga tamo pogubili. Skrhana Ofelija, u bolu, zapada u ludilo, dok njen brat Laert stiže u Dansku, besan zbog sestrinog stanja i smrti oca.
Čuvši da se Hamlet vratio u Dansku, protiv njegovih želja, Klaudije pokušava da iskoristi Laerta, organizujući mačevanje između Hamleta i Laerta, u kome će Laert imati otrovnu oštricu mača. Ukoliko Hamlet pobedi, Klaudije je pripremio otrovno vino. Mačevanje se dešava ranije nego što je planirano, na Ofelijinoj sahrani (koja se u međuvremenu utopila), kada Hamlet proglašava svoju ljubav prema njoj i bori se sa Laertom pored njenog groba. Ipak, duel je prekinut, da bi se kasnije nastavio.
Tokom sledeće borbe, Hamlet pobeđuje, što dovodi do toga da mu majka nazdravi i slučajno popije otrovno vino. Dok ona pada i umire, Laert otkriva Klaudijev plan Hamletu i Hamlet se obrušava na Klaudija i ubija ga. Hamlet je ipak bio potkačen Laertovim otrovnim mačem, te lagano umire. Na kraju, na nagovor svog prijatelja Horacija, Hamlet ispriča “svoju priču” i umire.
Analiza
Ova tragedija je sasvim sigurno jedna od najmisaonijih tragedija Viljema Šekspira. Ona je do dana današnjeg predmet mnogih tumačenja književnih i pozorišnih kritičara. Često su ta tumačenja veoma protivrečna i oprečna, a razlog tome je složenost lika glavnog junaka.
Hamlet, danski kraljević, ne preduzima ništa ozbiljno da bi se osvetio Klaudiju, on stalno okleva, a to oklevanje i njegova neobična pasivnost, upravo zbunjuju kritičare i ujedno dovode do različitih tumačenja i objašnjenja.
Neki kritičari kažu da Hamlet uopšte nije slabić i da u određenim situacijama ne okleva jer se zna da je bez ikakve zadrške ubio Polonija, kao i Rozenkranca i Gildensterna, On samo okleva kod ubistva Klaudija zbog toga što mu se za to ne pruža dobra prilika ili onakva prilika kakvu je on zamislio da bi bila dolična kazna za Klaudijev zločin.
Neka tumačenja kažu da Hamlet odugovlači sa osvetom zato što na kraju dolazi do zaključka da je osveta besmislena. Hamlet je jedan od najvećih filozofa među Šekspirovim likovima. Hamlet smatra da su ljudi i svet uopšte nepopravljivo i neizlečivo nemoralni i da tu nema popravke.
Razloge za Hamletovu kontemplativnost nasuprot akciji treba možda potražiti u tome što je njegova intelektualnost samo posledica događaja, a ne uzrok. Njegova filozofija je njegovo subjektivno reagovanje na tragičnu moralnu nesreću koja ga je zadesila. On u svom ponašanju prilično odstupa od onog što bismo nazvali normalnim ponašanjem.
Hamleta je pogodila nepravda i on sada tu nepravdu pokušava da prenese na sve segmente života. On smatra da su svi ljudi na zemlji “ovejani nitkovi”.
Hamlet, zbog teškog i neočekivanog udarca, počinje da gubi svoju unutrašnju ravnotežu i ponaša se pomalo sadistički, pomalo mazohistički.
