Kad mlidijah umreti – analiza, prepričano

Pesmu Kad mlidija’ umreti napisao je naš veliki romantičarski pesnik Branko Radičević. Naslov pesme često zbunjuje čitaoce zbog nerazumevanja glagola mlidija’.

Glagol mlidija’ je zapravo glagol mlidijah koji je ovde upotrebljen bez suglasnika h, umesto kojeg stoji apostrof koji označava da je suglasnik h oduzet.

Glagol mlidijah znači mišljah (imperfekat od glagola misliti).

Dakle, naslov pesme bi se mogao pročitati kao Kad mišljah umreti (Kad sam mislio umreti). U nekim izdanjima stoji da je ovaj glagol naveden u celovitom obliku sa h, a u nekim bez h, sa apostrofom.

Loading...

Postoji i objašnjenje da je glagol mlidijah pogrešno napisan glagol mnidijah od slovenskog glagola mniti što znači misliti i koji je sada arhaizam u našem jeziku.

Pesma je najverovatnije nastala 1845. godine, ali je objavljena posthumno 1862. godine. Mnoge Brankove pesme su nedovršene, ali je ova, za razliku od njih celovita i potpuno dovršena.

Po svojoj vrsti pesma je elegija. Elegije su pesme koje iskazuju tužna i setna raspoloženja i osećanja i koje opevaju tugu, bol i žalost zbog smrti, gubitka drage osobe, nepostignute sreće i sl.

U pesmi Kad mlidija’ umreti, lirski subjekt predoseća sopstvenu smrt i tuguje za svim značajnim manifestacijama života koje će ostaviti, opraštajući se, uz to, sa svojim pesmama (svojim stvaralaštvom) koje smatra svojom decom, svojim siročićima.

Mesto Branka Radičevića u srpskoj poeziji

Branko Radičević je pesnik srpskog romantizma. Stvarao je u prvoj polovini 19. veka.

Romantizam je uzlet u istoriji svetske književnosti. Romantizam je pobuna protiv društvene stvarnosti, onakve kakva je bila i pobuna protiv izvesne čovekove ugroženosti i položaja u svetu i datoj stvarnosti. Romantizam donosi novi pogled na svet.

On se okreće ka opštim problemima, a poruke ranog romantizma su sudbonosne i univerzalne.

loading...

Romantizam je umetnički i književni pravac 19. veka u kome se kao najvažnije odlike uzimaju individualizam, mašta i emocionalnost. Umetnici romantičari svoje nadahnuće traže u prirodi, u dalekoj prošlosti, u irealnim svetovima ili egzotičnim krajevima. Romantizam je pružio reakciju ravnodušnom racionalizmu 18. veka.

U romantizmu se primećuje povratak folkloru i tradiciji, kao i prikaz nezadovoljstva i „svetskog bola“ (weltschmerz).

Romantizam kod Srba predstavlja doba preporoda, kako duhovnog, tako i državnog. U to vreme su se stvarale institucije kulture, obrazovanja i nauke.

Srpski romantizam se odvijao u dva različita pravca: jedan je pokrivao doba i misao ustaničke heroike, a drugi se oslanjao na građansku misao i emociju.

Prvi tok je ponikao iz ustaničke Srbije i on je izražavao stvarnost i stremljenja našeg patrijarhalnog društva. U okviru ovog toka ističu se radovi i delovanja Vuka Stefanovića Karadžića, prote Mateje Nenadovića i Petra Petrovića Njegoša.

Svi oni se oslanjaju na našu književnu prošlost i nastavljaju na jedan poseban način tradiciju usmene književnosti.

Loading...

Drugi tok (građanski) se udaljava od narodne poezije i približava evropskim pesničkim tokovima. Predstavnici ovog toka su pesnici: Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Đura Jakšić i Laza Kostić.

Branko Radičević je svoje umetničko stvaranje započeo pod uticajem nemačkih pesnika, ali je nakon poznanstva sa Vukom Karadžićem postao stalni gost u njegovoj kući i potpao pod uticaj Vukovih ideja.

Čitao je zbirke narodnih pesama i priča iz kojih je učio jezik i melodiju narodnog pevanja, što će imati uticaj na njegovo potonje pesništvo.

1847. godine je objavio zbirku pesama koja se smatra jednim od pokazatelja pobede Vukove reforme. Ova zbirka je bila napisana narodnim jezikom i pokazala je da se i najtananija lirska osećanja mogu iskazivati jezikom kojim govori prost i običan narod.

Ova zbirka je sadržala lirske i epske pesme, kao i poeme. Bila je veliki doprinos Vukovoj pobedi jer je pokazala da su melodičnost i izražajnost narodnog jezika neiscrpni u mogućnostima oblikovanja unutrašnjeg sveta.

Kratak život neumrlog Branka

Aleksije ili Branko Radičević je poreklom iz Slavonskog Broda. Rodio se 15. marta 1824. godine od oca Todora i majke Ruže. Otac Todor Radičević rođen je u Novom Sadu 27. decembra 1801. godine.

Bio je obrazovan čovek i pored činovničkog posla, bavio se prevodilaštvom, pa je iza njega ostao prevod Šilerovog „Viljema Tela“. U kasnijem periodu bio je pristalica reforme Vuka Karadžića, pa je i sam sakupljao pretplate za štampanje Vukovih knjiga.

Poznato je da je nakon Brankove smrti, sakupio njegove pesme i štampao ih 1862. godine. U toj zbirci se našla i do tada neobjavljivana pesma „Kad mlidija’ umreti“.

Majka Ruža, rođena Mijajlović, poreklom iz Vukovara, rodila se 4. februara 1802. godine i umrla mlada 1. aprila 1833. godine.

Porodica Radičević se naselila u Zemunu i Branko je tamo završio osnovnu školu. Nakon toga, uputio se u Karlovce (Sremske) i upisao gimnaziju. U Karlovcima ostaje do 1841. godine, a onda otac dobija premeštaj u Temišvar, pa Branko završava gimnaziju u ovom gradu koga su nekada zvali Mali Beč.

Po maturi, Branko odlazi u Beč i upisuje prava, a sudbina ga dovodi do Vuka Karadžića, te on postaje stalni gost u kući Vukovoj i tamo prima uticaj koji je kasnije bio vidljiv u njegovom stvaralaštvu.

U vreme revolucije 1848. godine Branko se vraća u Zemun da bi bio sa ocem. Ubrzo mu umire i brat Stevan, a i Branko počinje da oseća prve znake bolesti.

Pošto je dobio stipendiju od kneza Mihaila, Branko se vraća u Beč i odlučuje da upiše studije medicine.

1853. godine umire od tuberkuloze. Imao je samo 29 godina.

Brankovo pesništvo

Branko Radičević je kao pesnik počeo da stasava pod uticajem stranih pesnika, ponajviše onih koji su pisali na nemačkom jeziku. Njegov ukupan stvaralački vek trajao je sedam godina. Za tih sedam godina objavio je dve zbirke pesama.

Prvu 1847. godine, koju je posvetio srpskoj omladini, a u kojoj su se našle lirske i epske pesme, kao i poeme. Značaj ove zbirke je dobro poznat jer je bila veliki doprinos Vukovoj pobedi. Druga zbirka je izašla 1851. godine i bila je posvećena dobrotvoru knezu Mihailu.

Napisao je i dve pesme koje su objavljene nakon njegove smrti: Tuga i opomena i Kad mlidija’ umreti. Ove pesme je objavio njegov otac 1862. godine.

Pisao je ljubavne pesme (Devojka na studencu), elegične pesme (Jadna draga, Kad mlidija’ umreti, Tuga i opomena), opisne pesme (Putnik na uranku), satiričnu liriku (Put), epske pesme (Gojko, Uroš, Hajdukov grob) i poeme (Đački rastanak).

Na njegovo pesništvo je najviše uticala narodna poezija, potom nemački romantičari (Hajne, Gete, Šiler, Uland), zatim Bajron, kao i građanska lirika 18. veka.

Na lirsko pevanje B. Radičevića je najviše uticala građanska lirika sa svom svojom realističnošću i neobuzdanim načinom opevanja ljubavnih osećanja.

Tu liriku su stvarali samo građanski slojevi i postojala je samo u rukopisima i zbornicima.

Ona je izražavala intimni život, najčešće ljubavna, rodoljubiva i religiozna osećanja. Ona su iznošena na jedan jednostavan i neposredan način. Ovakva lirika je predstavljala prelaz od narodnog ka umetničkom pesništvu.

Zbog toga se B. Radičević i smatra začetnikom modernog načina pevanja u srpskoj književnosti.

Analiza pesme Kad mlidija’ umreti

Ova pesma je, kao što smo već napomenuli, nastala najverovatnije 1845. godine, u isto vreme kada i poema Tuga i opomena koju nikada nije uspeo da dovrši. Ovu pesmu, bez obzira što je napisana pre izdavanja prve zbirke, nije objavio 1847. godine.

Ona je ostala neobjavljena za njegova života i tek je posthumno odštampana u zbirci iz 1862.

Pesma je elegija po svojoj temi i motivima. Njome počinje tzv. STRAŽILOVSKA linija u srpskom pesništvu koju obeležavaju tuga, umiranje, kopnenje, bolest. Ona je uticala na stvaralaštvo Miloša Crnjanskog (poeme Stražilovo, Lament nad Beogradom).

U ovoj pesmi pesnik svoju pesničku emociju i svoj doživljaj sveta razvija gradacijski. Tačnije, on niže emocije i slike koje se iz strofe u strofu sve više usložnjavaju.

Pesma „Kad mlidija’ umreti“ se može podeliti na četiri celine. U prvoj strofi imamo sliku umiranja prirode u jesen i sučeljavanje pesničkog subjekta sa njom.

U drugoj strofi imamo sliku bolesnoga tela. Lirski subjekt jadikuje zbog vlastite bolesti, odnosno odumiranja tela. Ova pesnička slika je simetrična u odnosu na sliku odumiranja prirode iz prve pesničke slike, odnosno strofe.

U trećoj pesničkoj slici imamo opraštanje lirskog subjekta od života, prirode i sveta. U svim ovim stihovima se izriče i neizmerna ljubav prema svetu koji se napušta.

Četvrta pesnička slika je posvećena pesničkom stvaralaštvu i sudbinskoj vezanosti lirskog subjekta za poeziju. U ovoj pesničkoj slici leži poenta čitave pesme.

Kao što smo mogli videti na početku, uvodni motiv jeste slika prirode, tj. slika prirode u jesen. Motivi prirode su čest motiv u romantičarskoj poeziji. Prvi stih „lisje žuti“ označava tiho nestajanje, tiho umiranje.

Pesnik je upotrebio oblik lisje, a ne lišće zbog eufonije glasova SJ koja sugeriše na nežnost, krhkost i slabost (u suprotnosti sa zvučanjem glasova ŠĆ koje je snažnije i energičnije).

Korišćenjem glagola „padati“ u prezentu, lirski subjekt nam dočarava prolaznost vremena koja je očigledna i dešava se „tu“, „pred nama“. Stihom „lisje žuto dole veće pada“ umiranje je već aktuelizovano, prisutno je, a dejstvo ovog procesa se zapaža jer lišće više ne umire, ono je već mrtvo, čim opada sa grana.

Lirski subjekt ima na umu svoju bolest, pa pesimistički zaključuje da više nikada neće videti zeleno lišće.

Ovde se koristi eufemističko oblikovanje koje služi da se na nešto blaži način saopšti surova istina.

Takođe, poslednji stih u prvoj strofi je presečen na polustih „videt neću“ kao da ga izgovara neko ko je zamišljen nad sobom, slomljen i poražen činjenicom.

U drugoj strofi imamo prelaz na sliku fizičkog izgleda bića: glava klonu, lice potavnilo, ruke teške i lomne. Telo je potpuno izmoždeno bolovanjem, kolena, potpuno nemoćna, počela su da klecaju. Ovde je jasno da se ruši vertikala bića i da je sve sklono, odnosno da teži opštem padu. U biću se sve ruši.

Mogli bismo reći da je pad tela analogan padu lista. Slika umiranja prirode je samo simbolički prikaz umiranja lirskog subjekta.

Subjekat je toga svestan, pa zato prvu konstataciju, eufemistički izrečenu u prethodnoj strofi (zelenoga više ja nikada videt neću), sada pojačava pouzdanijom i direktnijom tvrdnjom: dođe doba da idem u groba.

Treća pesnička slika predstavlja oproštaj od života i sveta. U ovim stihovima shvatamo da lirski subjekt život doživljava kao san. Stih „zbogom svete nekadanji raju“ nam govori da je za njega život završena stvar (nekadašnji raj, koji to više nije).

Tepanje (hipokoristički oblici) sanak, žitak, danče umesto san, život, dan upućuje na to da lirski subjekt oseća puno ljubavi i nežnosti prema onome što mora da napusti. On je raznežen i ganut.

Sledi nabrajanje pojedinosti iz objektivnog života koje su ga opijale i činile da život doživljava kao raj: sunce, grom, oluja, slavuj…Sve su to simboli čistote, nežnosti, lepote, rađanja, trajanja, proticanja i večnog obnavljanja sveta. U ovoj strofi imamo anaforično ponavljanje reči „zbogom“ uz stalne eksklamacije (!).

Takođe, uočavaju se stalni kontrasti vir-uvir, život-smrt, svetlost-tama.

U četvrtoj slici se svetlost polako povlači i nestaje. Obraća se svojim pesmama, kao svojoj deci, svom smislu života. To je ono što on ostavlja za sobom.

U obliku prezenta on peva o tome šta je hteo, a potom u obliku perfekta da je sve to sada nestalo (duga bila, pa se izgubila, zvezde sjale, pa su i presjale).

Ovde uočavamo bol zbog ličnog nestajanja, kao i bol zbog nedovršenosti onoga što je stvarao.

Sve vreme pratimo emotivni odnos subjekta prema svetu koji mora da napusti i u isto vreme vidimo potpunu ravnodušnost prirode pred intimnom dramom pojedinca. Kosmos je miran pred njegovim kopnenjem.

U pesmi ima asonance, aliteracije, anafore, apostrofe. Pesma je ispevana u desetercu (trohej). Takođe, leksički posmatrano, uočavamo dosta arhaizama (lisje, potavnilo, mlidijah, žitku).

Sponzorisano:

loading...
Loading...