Kiklop – prepričano i analiza lektire

Roman “Kiklop” je napisao hrvatski pisac Ranko Marinković.

Roman je objavljen 1965. godine i nazivaju ga jednim od najboljih dela savremene hrvatske književnosti. Dvadesetak godina nakon objavljivanja, roman je ekranizovan (snimljen je film, a potom i TV serija), pa je nanovo doživeo veliki uspeh.

Pisac romana “Kiklop” Ranko Marinković

Ranko Marinković je bio moderni hrvatski romanopisac, esejista, dramski pisac i pripovedač. Među književnim poslenicima bio je poznat i kao Volter sa Visa.

Dve godine nakon prvog književnog uspeha, ovog pisca su uhapsili i zatvorili. Split je bio pod okupacijom, a njega su poslali u italijanski logor u Kalabriji, na jugu Italije.

Kada su se ratne strahote okončale, Marinković je počeo da niže kulturne i književne nagrade, priznanja i vence slave.

Na divnom jadranskom ostrvu Vis, 22. februara 1913. godine, rodio se Ranko Marinković. Rodno mesto mu se zove Komiža, otac Vicko, a majka Anka. Pored njega, roditelji su imali i ćerku Soču.

Marinković provodi dane detinjstva na ostrvu i tamo pohađa osnovnu školu. Nije uspeo da položi malu maturu u junskom roku jer je razotkrio romansu između lokalnog sveštenika i svoje učiteljice, pa je nekako morao biti kažnjen. Godinama kasnije, ova priča mu je poslužila da napiše svoje delo “Glorija” koje je bilo vrlo proslavljeno.

Kada je trebalo da pođe u srednju školu, morao je da napusti ostrvo. Otišao je u najbliži Split i tamo je upisao privatnu gimnaziju. Međutim, posle dve godine, preselio se u Zagreb i tamo završio veliku maturu. U Zagrebu je ostao i upisao Filozofski fakultet, odsek romanistika, na kome je diplomirao 1935. godine.

Vrlo brzo nakon diplomiranja, izvršena je mobilizacija i postao je vojnik Kraljevine Jugoslavije. Zbog lošeg zdravlja, otpušten je iz vojske, pa se vratio u Split gde je na vlasti bila NDH.

Sredinom rata, 1943. godine, Marinkovića hapse italijanski nacisti i deportuju ga u logor Feramonte. Nakon toga, premeštaju ga u Bari, a onda i na Sinaj, gde je bio izbeglički logor.

Kada se rat završio, Ranko Marinković se vratio u Zagreb.

O svom privatnom, intimnom životu nikada nije voleo da govori. Mnogi nisu ni znali da se tajno oženio balerinom Brankom Rakić, sa kojom je proveo osam godina.

Kada se razveo od Branke, bio je u vezi i sa Zdenkom Heršak, koja je tada bila poznata glumica.

Kasnije se oženio Olgom i sa njom ima dvoje dece, Anu, koja se rodila 1972. godine i Vinka, sina.

Rodno ostrvo Vis nikada nije posetio od kada je sa njega otišao. Prvi put je to učinio 1988. godine i od tada ga je stalno posećivao. Pre nego što je umro poželeo je da ga sahrane u njegovom rodnom selu Komiži.

Tako je i bilo. 28. januara 2001. godine, Ranko je preminuo i sahranjen je po svojoj želji na ostrvu Vis.

Marinković je počeo da piše veoma rano. Još 1935. godine je odlučio da pokrene časopis po imenu “Dani i ljudi”.

1939. godina je bila najznačajnija godina u njegovom književnom radu jer je tada izvedeno njegovo prvo dramsko delo “Albatros” u HNK-u.

U Zagrebu je na početku Drugog svetskog rata radio kao nastavnik u gimnaziji. Kao što smo rekli, odveden je u logor, a kada se vratio i kada je rat bio gotov, postao je referent u Ministarstvu prosvete, a ubrzo i načelnik u Književnom sektoru u Zavodu za štampanje.

Odmah posle završetka Drugog svetskog rata, 1946. godine, postavili su ga za direktora drame u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu.

U izdanju Društva hrvatskih književnika, 1948. godine izlazi njegova prva zborka pripovedaka.

Mesto redovnog profesora Akademije dramskih umetnosti u zagrebu dobio je 1951. godine i tu je ostao sve do penzije.

Značajna zbirka novela pod imenom “Ruke”, izašla je 1953. godine.

Njegova drama “Glorija” je prvi put izvedena na sceni 1955. godine i ubrzo je proglašena za najbolju savremenu dramu.

Najbolji roman Ranka Marinkovića “Kiklop” izašao je 1965. godine. Ovaj roman je osvoji mnogo nagrada.

Sadržaj romana “Kiklop”

Modernistički roman “Kiklop” je obeležio vrhunac stvaralaštva Ranka Marinkovića. U ovom romanu su sintetisana sva dramska, pripovedačka i esejistička iskustva ovog pisca. Kada bi probali da odredimo kojoj vrsti romana pripada ovo delo, ne bismo ga mogli svesti na jednu odrednicu jer ovaj roman u sebi sadrži čitav mozaik motiva i veoma je slojevit.

U njemu se prepoznaju delovi romana toka svesti, filozofski segmenti i idejni slojevi, kao i karakteristike ljubavnog i kriminalističkog romana.

Sam naziv romana jasno govori da je autor želeo da pruži alegoričan prikaz svojih ideja, te upotrebljava ime ovog junaka iz antičke grčke mitologije i na taj način kritikuje savremenu civilizaciju u humanističkom smislu. U romanu se susrećemo sa referencama koje upućuju na autore poput Sofokla, Homera, Molijera, Šekspira i Dostojevskog.

U romanu “Kiklop” reč je o atmosferi punoj teskobe koja se odigrava u boemskim krugovima negde pred Drugi svetski rat. Značajne tačke te strašno teške atmosfere su otuđenost, strah, raskol etičkih načela i vrednosti, totalna dezorijentacija i izgubljenost, kao i haos, naročito u krugovima intelektualaca.

Međutim, sadržaj romana nije ispripovedan u ozbiljnom tonu, bez obzira na značenja koja ovaj roman sobom nosi. S obzirom na to da je čitava radnja smeštena u prostoru kafana i ulica, sadržaj je ispunjen vrlo ekscentričnim i grotesknim prizorima, skandalima, vrlo snažnim kontrastima, obrtima, gotovo naturalističkim predstavkama telesnosti, ali isto tako i promene raspoloženja.

U skoro svakoj sceni se menja intonacija koja naznačava šta će se nadalje zbivati. Suverenim pripovedačkim tehnikama, autor vešto menja ozbiljnost u humor, patetiku u banalnost, tragične momente u patetične i melodramatične, itd. U scenama kozerije ili gotovo erotske scenografije uvek provejava jedna doza straha i neizvesnosti. Sve to roman čini izuzetno dinamičnim, a njegovu strukturu polifoničnom. To su ujedno i glavni razlozi zbog čega se roman ne može svrstati u strogo omeđeni kod kada je u pitanju podžanr.

Radnja romana se zbiva u Zagrebu, kao što smo rekli, neposredno pre početka Drugog svetskog rata. Prvi sloj romana daje dramu, pre svega dramu u egzistencionalnom smislu, pozorišnog kritičara po imenu Melkior Tresić.

Ovaj književni junak je intelektualac sa problemima koje donosi anksioznost. U panici je zbog toga što se bliži regrutacija, a on želi po svaku cenu da je izbegne. Zbog toga se izgladnjuje i stalno posti, ne bi li tako izbegao odlazak u vojsku. Stalno ga vidimo na ulici ili u kafani. Bukvalno se potuca levo-desno i zaronjen je u misli o sopstvenoj sudbini, o zalasku evropske civilizacije i kulture. Njega vidimo kao svedoka nadiranja varvarstva.

On ima dve omiljene kafane u koje odlazi sa svojim prijateljima. To su Dajdam i Ugodan kafić. Njegovi prijatelji Maestro, Fernando i Ugo su pravi lakrdijaši, cinici sa izrazitom teatralnošću, ljudi koji učestvuju u gotovo farsičnim i grotesknim dešavanjima. Sve to vreme, Melkior je samo posmatrač i ne učestvuje aktivno u ovim situacijama.

Uz ove likove, susrećemo se i sa nizom vrlo živopisnih i krajnje neobičnih junaka. To su don Kuzme, nimfomanka Enka, hiromant Atma i zanosna junakinja Vivijana, koja je po Melkiora fatalna. On je u nju strastveno zaljubljen, ali nije u stanju da je osvoji. Zbog svog neuspeha na ovom polju, on je mazohista, sebe muči u velikoj meri, ali se takođe iživljava i na drugima koji su mu u neposrednoj blizini.

Melkior dobija poziv za vojsku i svega nekoliko dana posle toga, završava prvo u bolnici, a onda i u ludnici. Naravno, oslobođen je vojske.

Kada je izašao iz ludnice, postalo mu je još teže. Ispunjen je ogromnim strahom i prazninom. Njegov poznanik Maestro je izvršio samoubistvo. Posle ovog događaja, Melkior  doživljava još gore rastrojstvo i sada pokušava da se ipak prijavi u vojsku.

Rat već uveliko besni, a on je van sebe.

Izbezumljen je, potpuno raspadnut po svim nivoima, te iznenada beži van grada i čini ludost, puzeći četvoronoške dolazi u zoo vrt.

Ako bismo posmatrali kompoziciju ovog romana, mogli bismo reći da je ona sastavljena iz više priča. Jedna je o Melkiorovom gladovanju pomoću kog pokušava da izbegne vojsku. Druga je ubačena epizoda o brodolomcu sa broda “Menelaj” i o njegovoj sudbini. Treći tok je ljubav Melkiora prema Vivijani, a četvrta iznenadna i potpuno besmislena smrt Maestra.

Organizacija slojeva je napravljena tako što su povezane tri veće celine u hronološkom nizu. Svaka celina ima različit obim delovanja.

Ovaj roman kao da ima neka tri čina zamišljene dramske radnje. Kraj i rasplet su dati kao izvrnut smisao. Uspeh je prikazan kao neuspeh, a besmisao je zapravo smisao. U svemu tome, Melkiorova ličnost se raspada. Mi pratimo i nejgove snove, sećanja, razmišljanja. Tu su raznorazni citati, umetnute priče, kao i analogije. Sve ove epizode dovode do toga da radnja bude potpuno zaustavljena. No, tema je zahvaljujući tome, vrlo bogata i složena.

Analiza junaka romana “Kiklop”

Glavni junak Melkior Tresić je mlad čovek. On je intelektualac – dakle obrazovan čovek, novinar po pozivu. Kao da je on jedini lik u ovom delu koji se istinski boji ratnih strahota i koji u potpunosti i duboko shvata i sagledava kakva je moć ovog užasa nad sićušnim životima običnih ljudi.

U takvoj atmosferi jednog potpuno poremećenog svakodnevnog života, on je dodatno razočaran svojim životom i svojom sudbinom koja je svedena na golu egzistenciju iz dana u dan.

Strah od poziva u vojsku on pokušava da suzbije tako što se bavi nekim potpuno banalnim radnjama: ide po kafanama, pije, vodi besmislene razgovore sa “prijateljima po piću”, ide kod ljubavnice Enke, a pritom se gnuša njene dvoličnosti i nikakvog morala. Razočaran je i iznenađen podlošću i lažljivošću mistične i tajanstvene dame koju zove Vivijana zbog toga što joj ne zna ime.

Melkior Tresić je često u kritici upoređivan sa poznatim junakom Dostojevskog – Raskoljnikovim.

Veliki uspeh romana “Kiklop”

Ovaj Marinkovićev roman je 1965. godine ovenčan NIN-ovom nagradom. Iste godine dobija još dve nagrade za isti roman – nagradu “Vladimir Nazor” i “Ivan Goran Kovačić”.

Sponzorisano:

loading...
Loading...