Kraj osmog razreda – sastav iz srpskog. Pogledajte primere u nastavku.
Primer 1
Nalazim se na prvoj ozbiljnijoj prekretnici u životu. Završavam osnovnu školu i tu prestaje moje dečaštvo, moje detinjstvo, a počinju moji tinejdžerski i mladalački dani. Već se svi pomalo osećamo kao momci i devojke, a ne kao dečaci i devojčice.
Svestan sam da će naredne četiri godine srednje škole brzo da prođu i da će dani studiranja biti pravi izazov kada je u pitanju ozbiljnost i odgovornost.
Sada počinje vreme u kome mora da se da sve od sebe kako me starost ne bi pitala gde mi je bila mladost!
Oduvek smo slušali kako je đačko doba najlepše doba u životu i kako treba da uživamo u njemu u potpunosti. Često sam se za ovih osam godina pitao zašto ljudi govore takve stvari i pomalo sam sumnjao u ove fraze, naročito kada bih se osetio zaglavljenim pred nekim školskim problemom.
Međutim, kako se približava kraj osmog razreda i kako se neka ozbiljnost uvlači meni pod kožu, tako polako shvatam ove reči i tvrdnje odraslih.
Deca bi zaista trebalo da prožive svoje školske dane do maksimuma. Nedostajaće im ovi dani kasnije u životu i nikada neće biti više u stanju da uživaju u bezbrižnosti kao što je to slučaj u osnovnoj školi. Pre svega, dani provedeni u tom uzrastu u školi ostavljaju nam uspomene za ceo život, kao i prijatelje i drugare sa kojima bi trebalo da ostanemo uvek u kontaktu.
Za školu se kaže da je hram znanja i prvo mesto gde se upoznajemo sa svetom i samim sobom. Moj školski život, kako već sada vidim, pun je uspomena za kojima ću dugo čeznuti. To nisu uspomene samo na zabavne i smešne trenutke, druženja i utakmice, već i uspomene na trenutke u kojima sam shvatao šta je to što me stvarno interesuje u životu i šta je to čime bih želeo da se bavim. Sve ovo ja dugujem mojim godinama provedenim u osnovnoj školi.
Osnovna škola me je napravila osobom kakva sam danas. Naravno, tu su i moja porodica i moja rodbina, ali ipak, kako u školi provodimo najviše vremena i kako smo najviše upućeni na svoje školske drugove i nastavnike, ipak je škola ta koja me je najviše oblikovala.
Moj školski život je bio ispunjen različitim iskustvima kroz svih ovih osam godina. Dopustio mi je da razvijem ne samo svoje sposobnosti, već i da steknem sigurnost u svoje sportske i umetničke veštine.
U isto vreme u školi sam upoznao i različite tipove ljudi, pa me je to podstaklo da se zapitam kako ja izgledam drugima i na koji način čovek treba da se postavi da bi uspešno komunicirao sa svojim okruženjem, a istovremeno ostao dosledan sebi i svojoj individualnosti.
Najlepša uspomena koju ću poneti iz osnovne škole jeste osećanje pripadanja zajednici.
Postoji još mnogo stvari koje mogu da navedem, a koje su doprinele tome da ovaj deo života mogu da nazovem najboljim i najlepšim do sada.
Primer 2
Jedan skoro pa bezbrižan period života je iza svih nas osmaka. Svi smo ga doživeli na svoj način, ali oko jednog se slažemo – bio je to najlepši deo našeg života. Došli smo da kraja osnovne škole i vreme je da se oprostimo jedni od drugih.
Mnogo je emocija koje su bude u ovim trenucima. Prisećamo se sa setom svih druženja, svih ekskurzija, naših prvih zaljubljivanja i pravih malih ljubavi. Te uspomene nikada neće da izblede.
Kada se zapitam šta za mene znači drugarstvo, ja ću samo da navedem nekoliko imena. To su: Meda, Boki, Uške i Rale. Za mene su oni sinonim za drugarstvo. Njih četvorica su moji drugari iz odeljenja, sa kojima sam zajedno već osam godina. Šta smo nas petorica doživeli za ovih osam godina, to ne bi moglo da stane ni u dva dugometražna filma! Bilo je tu i suza i smeha, a bogami i batina.
Pravili smo gluposti, ali smo umeli ćutke da istrpimo kazne. Ako želite da saznate sve moje tajne, možete da pitate Medu. On ih sve zna, ali neće da vam kaže. Meda je najpouzdanije stvorenje na planeti i ne bih ga menjao ni za sto drugara. Ako želite da znate kada se najviše smejem i zbog čega, pitajte Ušketa.
U životu nisam sreo duhovitije i luđe stvorenje od njega. Bez obzira na to da li sam smoren, neraspoložen ili tužan, Uške nađe način da dopre do mene i da me oraspoloži.
Uopšte ne mogu ni da zamislim da sutradan, u srednjoj školi, oni neće biti pored mene. Zaista bi me rastužila činejnica da neko od nas neće uspeti da upiše matematički smer u gimnaziji jer smo sva petorica to zaokružili kao prvu želju.
Ukoliko se to ipak dogodi, gledaćemo da ne prekidamo drugarstvo i da, makar vikendom, budemo svi na okupu. Tako smo se barem dogovorili, a znajući ih, znam da će tako i biti.
Kad se sad samo prisetim onih dana kada sam želeo da što pre odrastem bude mi žao kako sam bio naivan. Nisam imao pojma da odrastanje nije baš tako lep trenutak. Sada samo želim da vratim vreme unazad i da ponovo sedim u školskom dvorištu sa svojim drugarima na odmoru i smišljam plan kako ćemo posle škole da idemo da krademo trešnje kod komšije.
O kako je sve to i tužno i smešno u isto vreme. Znam da nas u životu čeka još mnogo rastanaka i teških životnih ispita, ali nekako je ovaj prvi baš bolan. Barem za mene. Voleo bih da znam kako se drugi osećaju po ovom pitanju i da li postoji neko ko jedva čeka da pobegne od nas. Sumnjam da ima takvih.
Kada bude zazvonilo poslednje zvono u petak i kada budemo ustali i krenuli ka školskom dvorištu, voleo bih da se svi okupimo, sednemo u krug i zagledamo jedni u druge. Voleo bih da tada svako ispriča kako se oseća i šta želi da postigne u budućnosti.
Voleo bih i da svako svakome kaže šta misli o njemu bez uvijanja i potpuno iskreno. Na kraju, voleo bih da zapamtimo taj trenutak i da ga čuvamo duboko u sebi kao najveće blago i najveću snagu.
Pozdrav, drugari!
