Ljubav je najvažnija stvar u životu. Ljubav naše živote čini vrednim življenja.
Sa ljubavlju možemo biti bliski jedni s drugima, uz pravu ljubav imamo motivaciju da budemo uspešni i da svoj život učinimo ispunjenim.
Primer 1
U početku, kada sam se doselio u ovaj grad, bio sam veoma usamljen jer nisam dobro govorio srpski (odrastao sam u Francuskoj, a onda su mama i tata odlučili da se vratimo u Srbiju). Nisam imao drugare i nisam znao kako da se nekome približim. Imao sam utisak da sam nekako izdvojen od svih u odeljenju jer su se oni već dobro poznavali i družili i posle škole. U to vreme bio sam veoma stidljiv i nisam se ni usuđivao da sa nekim započnem razgovor.
Srećom, moji drugari iz odeljenja su bili dobri dečaci i devojčice. Imali su volju i želju da mi pomognu i da me nauče da govorim pravilno. Moje osećanje usamljenosti je uskoro nestalo zbog njihove ljubavi koju su mi pružali.
Kao što sam rekao, moj srpski baš i nije bio najbolji i nisam najbolje razumevao predavanja u početku. Nisam znao o čemu nastavnici pričaju, i nisam umeo da uradim domaći kod kuće. Drugari iz odeljenja su mi pomagali, a nekoliko njih koji su živeli u komšiluku dolazili su kod mene kući i radili sa mnom domaće zadatke. Ja sam polako postajao sigurniji u sebe i počeo sam da se otvaram.
Uskoro smo postali pravi prijatelji. Voleo sam celo moje odeljenje i bio ponosan na moje drugare.
Za mene su moji drugari i moje odeljenje moja prva ljubav jer pre toga, osim sa roditeljima, nisam imao ovakav osećaj bliskosti i podrške.
Primer 2
Svačiji život je ispunjen različitim iskustvima i doživljajima. Neka iskustva su važna i upečatljiva, a neka su obična i sastavni su deo svačijeg uobičajenog života. Jedno od onih važnih iskustava jeste prva ljubav. Moja prva ljubav je bila zaslepljujuća i bolna. Svaki put kada se prisetim tih trenutaka, oči mi zasuze i osećam kao da sam mogla bolje.
Moja priča počinje pre šest godina kada sam imala svega 11 godina. Bila sam neiskusna i naivna i mislila sam da ne može ništa da me povredi na ovom svetu. Bila je subota kada sam ga prvi put videla. Njegove oči boje karamele učinile su da moje srce krene da preskače jer u životu nisam videla nešto što bi mi tako oduzelo dah. Imao je tamnocrnu kosu i pomalo preplanuo ten.
Taj prvi trenutak kada su nam se pogledi sreli ostao je ugraviran u mojoj glavi. Još uvek mogu da čujem kako mi srce snažno udara u grudima kada se njegov pogled zaustavio na meni u toj maloj učionici.
Zagledali smo se jedno u drugo na trenutak, a onda je on prošao ispred mene kako bi seo na svoje mesto. Nasmešio se u prolazu i zauvek zapečatio moje srce.
Trebalo mi je godinu dana da počnem da razgovaram slobodno sa njim. Postali smo dobri drugovi, ali ništa više od toga (ništa što bih ja u tom trenutku želela). On je bio u mojoj glavi neprestano, njegove misli su bile i moje misli, bio je čitav moj svet, a on o tome nije ništa znao.
Svi su govorili da ima nečeg među nama, a on se samo smejao jer nikada nije ni primetio koliko sam razbijena svaki put kada se on zagleda u neku drugu. Ipak, ono što me je zaista uništilo bio je dan kada je objavio da se seli u drugi grad i da se verovatno više neće vraćati.
Godine su prošle i ja se nikada nisam više čula ni videla sa njim. Osećanja su prosto isparila, ali su i dalje ostale uspomene koje su me progonile zbog onoga što sam nekada osećala.
Primer 3
Bio je prvi utorak septembra meseca. Utorak koji će zauvek biti obeležen kao moj prvi dan u gimnaziji.
Bez obzira na to šta ljudi pričaju, srednja škola je prava džungla. Džungla u kojoj morate uspeti da preživite četiri godine. Jedan od načina da preživite je da se sprijateljite sa svima (od “kralja lavova” do “male bakterije” koju niko ne primećuje), ali vodite računa o “hijenama”. One su uvek spremne da vam zabodu nož u leđa.
Ipak, ova džungla može biti i tropski raj – divna scena za srednjoškolske romanse. Srednja škola je pravo vreme da volite i da budete voljeni.
Ja sam svoju ljubav sreo upravo tog utorka, tog prvog dana. Taj trenutak koji u mojoj glavi liči na onaj “slow motion” iz filmova i kada njena kosa leluja na vetru, a ona se lagano okreće i na trenutak me ošine pogledom, biće presudan i u mom slučaju. Ili…možda to i nije bio baš taj trenutak. Svejedno, više mi nije bilo pomoći. Bio sam zatečen, uhvaćen u klopku, svezanih ruku, nogu, a srce je još nekako pokušavalo da se iščupa i udaralo je besno o zidove, izgovarajući neke nerazumljive šifrovane poruke.
Na sreću, bio sam spašen nekoliko sekundi kasnije. Još uvek pamtim reči koje su sačuvale moj život: “Još uvek imaš etiketu na farmerkama”! Pogledao sam da proverim uprkos bezbrojnim podsetnicima koje sam navio veče pre kako ne bi došlo do ove situacije…i da, etiketa je još uvek stajala na mojim pantalonama. Ta glupa etiketa!
Otkinuo sam je što sam brže mogao, a kada sam podigao pogled, nje više nije bilo u blizini. Otišla je, a nisam ni saznao kako se zove.
Nedelje su prolazile i sve je bilo normalno, tačno onako kao što u džungli i treba da bude. Nisam je video ni na jednom od mojih časova, niti na sekcijama u koje sam se učlanio, čak je nisam video ni na odmorima.
Jednog dana, iznenada, niotkuda se pojavila dok sam se glupirao sa mojom ekipom.
Bila je sa drugaricama naravno jer devojke uvek idu u čoporu. One su vukovi gimnazije. Zapaze vas, okruže vas, a onda vas napadnu!
Predstavila se mojoj ekipi, a ja sam se topio. Njen glas je zvučao kao prvi smeh bebe anđela. Stigla je do mene, pružila ruku, onako samouvereno i rekla: Ćao!
Školsko zvono je zazvonilo i morali smo da uđemo u učionice. Ništa se zatim nije dogodilo mesecima.
Drugo polugođe je počelo, a mi smo i dalje bili umorni od testova i pismenih zadataka iz prvog polugođa. Vukli smo se po hodnicima kao zombiji, potpuno bez energije.
Međutim, onog trenutka kada je ona ušla u moju učionicu, ja sam bio kao sveže napunjena baterija. To je značilo da ćemo ići zajedno na predavanje iz Umetničkog oblikovanja svake srede i petka i da ću je ja tada sigurno viđati.
Konačno sam skupio hrabrost i našao razlog da joj priđem. “Izvini, jesi li zapisala pitanja za domaći?” – upitao sam je, iako sam vrlo dobro znao šta imamo za domaći.
Sve ostalo što se desilo posle toga, otišlo je u legendu.
