Ivo Andrić je pravi majstor pripovedanja. Ako posmatramo istoriju naše (srpske) književnosti, nameće nam se zaključak da u nizu različitih književnih formi, najvažnije mesto ima upravo pripovetka.
Prisustvo i životnost pripovetke kao književne vrste je nesumnjiva, a bogatstvo tema, raznolikost, kompoziciona polivalentnost pripovetke su toliki da je čine vrlo stabilnom formom izražavanja u prozi, barem kada je u pitanju književnost pisana na srpskom jeziku. Pored lirike, u novijim vremenima je upravo u pripoveci primećen najjači prodor novina i osetna evolucija.
Nezavisno od činjenice da li se govori o onim pripovedačima koji u svojim pripovetkama uspevaju da nametnu atmosferu tananog tkanja govoreći o vrlo ozbiljnim, dubokim i zakopanim tajnama života uopšte, ili o onima koji u mitovima, legendama i starim pripovestima pronalaze tajne šifre za ulazak u sadašnjicu, ili, pak, o pripovedačima koji vrlo intenzivno posmatraju svet koji nam je dat, pa tu sliku prelamaju kroz sopstveno biće i razum i daju nam kroz svoju umetnost – svi do jednog ne rade ništa drugo do pričanja priče o čoveku samom, o njegovim tajnama i položaju u ovom svetu i univerzumu.
Najvažnije obeležje pripovetke kao književne vrste jeste sama veličina ovog književnog oblika, odnosno njena sažetost. Pisac raspoređuje građu koju namerava da vaspostavi u odnosu na veličinu, tačnije obim književne forme. Pripovedač u odnosu na to konstruiše svoj siže, uvodi temu ili prepliće različite motive. Svako ko piše pripovetku nalazi se pred velikim poslom sublimiranja.
Zbog toga pripovedanje mora biti krajnje zanimljivo da bi se postigao efekat integrativnosti. Uspeh se ostvaruje tako što se pripovedač uglavnom oslanja na stavljanje u prvi plan glavnog junaka, odnosno njegovog naglašenog karaktera ili na jasno isticanje određenog detalja.
Ipak, i pored važnosti forme, u svemu ovome je ipak najvažnije samo pričanje, odnosno proces kojim teče pripovedanje. Priča, sama po sebi, daje smisao ljudskom naporu da dođe do smisla postojanja. Od kada postoji, čovek ima potrebu da priča, da pripoveda o svemu. Priča i pričanje su sastavni deo ljudskog postojanja i njegovog položaja u međusobnom odnosu sa drugima.
O spasiteljskoj sposobnosti priče i pričanja, najlepše je govorio Andrić u svojoj besedi povodom dobijanja Nobelove nagrade za književnost.
Andrićevo pripovedačko delo je bogato i ispunjeno različitim temama, likovima i istorijskim vremenima. Njegov pripovedački korpus se može razvrstati na više tzv. ciklusa. Tako on ima svoje pripovetke koje bi se mogle svrstati u fratarski ciklus, onda priče o deci, priče o turskim vremenima u Bosni, priče o mitomanima i nastranim ljudima, o nasilju i zlu, o ženi, itd.
Prva Andrićeva prozna tvorevina bila je objavljena 1914. godine, kada je već iza sebe imao svest o sebi kao pesniku. Bila je to pesma u prozi “Popodne”. Zatim su usledile “Priča iz Japana” iz 1919. godine i “Pobednik” iz 1922. godine, sa istim oblikom fabule, sižea i krajnje poente.
Potom je usledio “Put Alije Đerzeleza”, kao prva prava Andrićeva pripovetka i od tada više nije bilo zaustavljanja.
Prvu zbirku pripovedaka objavio je 1924. godine. Tu su se, pored spomenutog “Puta Alije Đerzeleza” našle i pripovetke “U Musafirhani”, “Ćorkan i Švabica”, “Za logorovanja”, “Mustafa Madžar”, “Dan u Rimu”, “Ljubav u kasabi”, “U zindanu”, “Rzavski bregovi”, “Noć u Alhambri”.
Drugu zbirku pripovedaka je objavio 1931. godine i u njoj su se našle pripovetke “Mara Milosnica”, “Ispovijed”, “Čudo u Olovu”, “Kod kazana”, “Anikina vremena i “Most na Žepi”.
Most na Žepi – sadržaj i analiza pripovetke
Ova pripovetka je prvi put izašla u javnost 1925. godine. Može se reći da je u ovoj pripoveci Andrić primenio svoj osnovni pripovedački, ali i poetički model. Ona je ispripovedana u 3. licu, u realističkom ključu. Ipak, ako je čitamo kroz simboličku prizmu, onda shvatamo da ona govori o nemoći čoveka da shvati i dosegne svoj krajnji smisao, svoju svrhu, bez obzira na to što je put kojim se kreće potpuno u skladu sa etičnim načelima.
U pripoveci “Most na Žepi”, pratimo naizmenično sudbine dva književna junaka. Jedan je veliki vezir Jusuf, poreklom iz sela Žepe, nadomak reke Drine, a drugi je bezimeni neimar Italijan, tajnovita ličnost, koji gradi mostove u Otomanskoj imperiji i koji je od strane vezira bio unajmljen da sagradi most u njegovoj rodnoj Žepi.
Veliki vezir Jusuf je bio žrtva dvorskih intriga, pa je dospeo u tamnicu. Srećom, uspeo je da izađe kao pobednik i tada je odlučio da podigne svoju zadužbinu u rodnom kraju. U pripoveci se opisuje gradnja mosta, koja je, isto kao što je to skoro uvek opisivano u narodnim predanjima, ometana raznim nedaćama i poteškoćama. Neimar koji je potpuno predan svome poslu i koji je vrlo uporan, na kraju dovršava gradnju, međutim, vraćajući se u Carigrad, oboli od kuge i umre u jednom franjevačkom manastiru blizu Carigrada. Kada je za to čuo, Jusuf je odlučio da njegovu platu, koja je ostala neisplaćena, podeli u dobrotvorne svrhe.
Nakon toga, ostao je duboko zamišljen zbog hronograma koji je trebalo da stoji na mostu, a koji je sastavio jedan mladi mualim. Natpis na mostu je trebalo da sadrži ime onoga koji je most sagradio, kao i njegovu deviza koja je glasila “U ćutanju je sigurnost”. Vezir je isprva zamislio da treba da stoji samo ova njegova deviza i ništa više, a onda se na kraju odlučio da sve precrta i da most ostane bez uobičajenog natpisa.
Veliki vezir Jusuf je obavljao svoju funkciju već četiri godine. Negde pred zimu, dogodilo se da je postao “žrtva jedne opasne intrige” i pao je u nemilost svog suverena. Bacili su ga u tamnicu u kojoj je proveo celu zimu i proleće, a maja meseca je konačno pušten iz zatočeništva. U neku ruku, odatle je izašao kao pobednik. Njegov život se nastavio i tekao je jednolično i mirno.
Dok je ležao u tamnici, Jusuf je u tim trenucima koji liče na borbu između života i smrti, često razmišljao o tome kako je vrlo tanka granica između velike slave i potpune propasti i od tada se u njemu nešto promenilo, pa je osećao kao da, bez obzira što je na kraju pobedio, u njemu čuči nešto “stišano i zamišljeno, neizrecivo”.
Ležeći u zatočeništvu, Jusuf je često pomišljao na svoj rodni kraj i korene. Majka i otac su umrli dok je on bio na mnogo nižem položaju u carstvu, ali je još tada izdvojio novac da se njihovi grobovi dostojno ukrase. Prisećao se Jusuf svoga sela Žepe u Bosni, iz kog je bio odveden kao dete od devet godina. Uspomene iz detinjstva su ga grejale i prijale su mu u tamnici, a naročito mu je bilo milo to što je znao da u svakoj kući u Žepi postoji živa priča o njegovoj slavi u prestonici carstva. Naravno, niko od njegovih Žepljana nije mogao da zna kako ta slava ima i svoje naličje.
Kada je granulo leto, Jusuf je razgovarao sa nekim svojim zemljacima koji su dolazili u Carigrad i od njih saznao da u Žepi vlada oskudica, da su ljudi gladni i bolesni. Žalili su mu se kako nemaju most na reci Žepi, a to je jedini put ka Višegradu. Kakav god most da su postavili, reka bi ga odnela.
Jusuf je odmah naredio da se pošalje novčana pomoć svim njegovim rođacima, da se u džamiju odnese šest ćilima, da se podigne česma ispred džamije i doneo je odluku da sagradi most.
Pošto se u Carigradu pričalo o jednom neimaru Italijanu koji gradi mostove, Jusuf je odlučio da ga unajmi i poslao ga je sa svojim blagajnikom i dvojicom dvoranina u Žepu.
Svi su se u selu čudili pridošlicama. Neimar je bio sede kose, ali je u licu bio rumen i mladolik. Prvo je obišao veliki kameni most na Drini i ispitivao materijal od koga je napravljen, pa je odlazio do majdana da vidi kamen od kog je sagrađen višegradski most i na kraju naredio da se iskopa kamen koji je belji i jedriji od onog od koga je sagrađen most na Drini u Višegradu.
Nije želeo da živi kod meštana, već je sagradio brvnaru za sebe i u njoj sam živeo, kuvao i radio.
Otpočeo je rad na izgradnji mosta. Prve grede i kolje je provalila reka, pa su morali ponovo da pobijaju.
Zatim su nastupili zidari i klesari iz Dalmacije i Hercegovine.
Kada su prosekli obalu sa obe strane, nestalo je novca. Radnici su bili zlovoljni, a ljudi su šuškali da neće biti ništa od mosta i da su čuli da se vezir mnogo promenio i da niko ne zna šta mu je. Ipak, ubrzo su stigli vezirovi ljudi i doneli novac, pa se gradnja nastavila. Radovi su prekinuti kad je počela zima i kad su udarili prvi mrazevi. Svi su se razišli, a neimar je provodio zimu u svojoj brvnari i povremeno je izlazio da obiđe ono što je sagrađeno. Bio je veoma zabrinut kada je led počeo da puca na proleće.
Pre Đurđevdana, radnici su se vratili i po sredini leta most je bio gotov.
Bio je čudesan, naročito u tom pustom kraju. Ličilo je kao da su “obe obale izbacile jedna prema drugoj po zapenjen mlaz vode, i ti se mlazevi sudarili, sastavili luk i ostali tako za jedan trenutak, lebdeći nad ponorom”.
Uskoro je neimar platio radnicima, spakovao se i krenuo nazad za Carigrad.
Kada je bio na svega dva konaka od Carigrada, razboleo se (od kuge) i umro u franjevačkom manastiru, ne stigavši da primi celu platu. Vezir je posle dužeg razmišljanja naredio da se novac da bolnici i zadužbini koja je hranila sirotinju.
Dog istog dana, stiglo mu je i jedno pismo od učenog mladig čoveka koji je pisao stihove i koji mu je ponudio predlog za hronogram na mostu. Na hronogramu bi stajalo njegovo ime i njegova deviza “U ćutanju je sigurnost”.
Vezir se dugo premišljao nad ovom ponudom. Nije se osećao dobro. Odlučio je da precrta ceo natpis i ostavi samo devizu. Posle kratkog vremena je i nju izbrisao.
Zbog toga je most na Žepi ostao bez hronograma.
