Na Drini ćuprija – prepričano i analiza lektire

Život je mnogolik: i radost i tegoba, i svetlo i tama i polet i tragedija. A život, ovde, na Balkanu, sve je to isto samo pomnoženo mnogo puta, podvučeno raskršćem, jazom, razvalinom između dva sveta, dve civilizacije i višestrukog doživljavanja istine i pogleda na život. Na takvom podneblju, na takvom mestu, potrebni su, u svakom smislu i pre nego bilo gde drugde, veze svih vrsta, spojevi. Najposle, mostovi.

Kako ublažiti nespokoj, kako rešiti mnoga nerešena i nerešiva tajanstva između neba i zemlje i u čoveku samom? Kako, kada je čovek bačen u okean postojanja i prinuđen da pliva i po najvećem nevremenu, da se sudara sa patnjama, nedaćama i nesrećama?

Kojom to svetlošću obasjati crnu prugu koja kao fizička nelagodnost, s vremena na vreme, za sekundu-dve, preseče grudi na dvoje i zaboli silno?

Jedan čovek, pre više vekova, shvatio je kako. Jedan, posle njega, naš savremenik, u 20. veku, obasjao je ideju i delo svog zemljaka i pretka, svojom pisanom reči.

Mehmed-paša Sokolović je shvatio da bi se mogao osloboditi nelagodnosti i crne pruge kad bi obuzdao haos “zle vode” i sagradio most. Tako se začela jedna od onih svetlih, lepih, postojanih, korisnih i očovečenih građevina koje u čoveku pobuđuju ono konstruktivno i neimarsko, stvaralačko. Ivo Andrić je, više vekova kasnije, na samom kraju drugog velikog rata, ispisao stranice svog remek-dela. Na svoj način je pokazao kako se u njegovom stvaranju ne kidaju niti u pređi stvaranja umetničkog dela, ne komada se materija, kao što se ni Sokolovićev most nije mogao tako lako raskomadati. Ni reč, ni umetnički čin, ne rasipaju se uzalud.

U tom njegovom stvaranju, jedan je od onih mostova prosanjan na Žepi i Drini, koji su poetska opsesija Ive Andrića, počev od njegove rane književne mladosti. Taj most bi da se postavi između zemlje i neba, između stvarnosti i snova čovekovih.

Ivo Andrić

Ivo Andrić je rođen u selu Dolac, pored Travnika, 1892. godine. Nakon što je proveo mladost u svojoj rodnoj Bosni, koja je u to vreme bila deo Austro-Ugarskog carstva, studirao je filozofiju na Univerzitetu u Zagrebu, Beču i Krakovu. Njegove studije su bile prekinute početkom Prvog svetskog rata, a na samom početku je bio uhapšen zbog svojih antiaustrijskih aktivnosti i delovanja. Nakon što je doktorirao na Univerzitetu u Gracu 1923. godine, ušao je u jugoslovensku diplomatsku službu. Poslednju diplomatsku misiju obavljao je kao jugoslovenski ambasador u Berlinu. Kada je Nemačka okupirala Jugoslaviju 1941. godine, Andrić se vratio u Beograd i živeo tamo u izolaciji sve vreme. Nastavio je da živi u prestonici Jugoslavije.

Andrić je svoju književnu karijeru započeo kao pesnik. 1914. godine bio je jedan od osnivača Hrvatske mlade lirike. Krajem rata, objavio je dve knjige lirske proze, od kojih se jedna zove Nemiri (1919) i koja je napisana u formi dnevnika, reflektujući Andrićeva iskustva rata i zatočeništva. Potom je usledio dug period u kojem se Andrić koncentrisao na pisanje kratkih priča. Njegova prva priča, Put Alije Đerzeleza, objavljena 1920. godine, zapravo je rani pokazatelj dominantne crte njegovog kreativnog procesa. Andrić uzima građu iz života Bosne, ali kroz ovu lokalnu građu on predstavlja univerzalne ljudske probleme. U periodu između dva svetska rata, Andrić objavljuje tri knjige pripovedaka, sve pod istim nazivom (Pripovetke), 1924, 1931, 1936.

Tokom Drugog svetskog rata, sve slobodno vreme koje su mu donele okolnosti, Andrić koristi da napiše tri velika dela, koja su sva objavljena 1945. godine: Na Drini ćuprija, Travnička hronika i Gospođica.

Prva dva – oba hronike, pre nego romani  – bave se, kao i većina Andrićevih dela, Bosnom i njenom istorijom. Autor opisuje život ovog regiona u kojem su se Istok i Zapad tokom vekova sukobljavali sa svojim interesima i uticajima. To je region čija je populacija sastavljena od različitih nacionalnosti i religija. Andrić na najbolji način pokazuje svoj talenat upravo kada piše o svojoj rodnoj Bosni i njenom narodu.

1961.godine Ivo Andrić dobija Nobelovu nagradu za književnost za roman Na Drini ćuprija.

Ovaj roman je najpoznatiji roman Ive Andrića.

Roman Na drini ćuprija

U ovom romanu se mogu hronološki pratiti četiri veka različitih događaja i zbivanja koja su se dešavala oko i na mostu na reci Drini koji se nalazi kod Višegrada. Taj most je izgradio veliki vezir Mehmed paša Sokolović, koji je potekao iz tih krajeva. Prema istorijskim podacima, Mehmed paša Sokolović je 1516. godine, putem običaja “danka u krvi”, s obzirom na to da je bio srpski dečak, odveden, prisilno u tursku vojsku, preobraćen u muslimana ili poturčen. Zahvaljujući svojoj pameti i talentu, uzdigao se veoma visoko u turskoj carevini i uspeo da postane prvi sultanov čovek, odnosno veliki vezir. Kao moćnik, Mehmed paša Sokolović, odlučuje da u svom rodnom kraju podigne svoju zadužbinu – veliki most od kamena sa jedanaest lukova.

Upravo će ovaj most biti glavni motiv i mesto spajanja naracije u romanu. Most je i glavni simbol romana jer samo on stoji netaknut dok sve ostalo prolazi i nestaje. Na taj način se ukazuje na sićušnost ljudske sudbine.

Ovaj most je tačka gde se pojavljuju istorijske ličnosti, ali i romaneskni likovi koji su produkt Andrićeve imaginacije. U romanu se skoro sve vreme dosledno prikazuje život u višegradskoj kasabi, pa je tako ovo delo na neki način višegradska hronika, dok sa druge strane imamo i Travničku hroniku, kao i roman Omer paša Latas koji govori o Sarajevu. Sva tri romana su velika Andrićeva ostavština o turskim vremenima u bosanskom kraju.

Na samom početku autor daje prelep opis višegradskog kraja i njegove prirode. Tu smešta most i uklapa ga u celinu. Zatim navodi nekoliko legendi koje u narodu postoje i koje govore o tome kako je most nastao. Najupečatljivija je legenda o tome kako su u most, odnosno u jedan njegov stub, ugrađena hrišćanska deca. Naravno, legenda potiče iz narodne, odnosno epske tradicije. Pošto je to prostor na kome žive i muslimani, svaka legenda ima i svoj muslimanski pandan, pa autor navodi i njihove legende i predanja.

Čitav roman se može podeliti na četiri velike celine kroz koje su ispričane ukupno dvadeset i četiri priče. Ove priče nisu uvek međusobno povezane, ali sve njih povezuje most i sam Višegrad. Na samom početku se susrećemo sa opisom teških vremena kada ljudi iz ovog kraja nisu uspevali da pređu Drinu jer nije postojao nikakav most. Samo je postojala jedna skela i njen skeledžija gotovo mitskog izgleda. Turci su u to vreme otimali mlade zdrave dečake i odovodili ih sa sobom u janičarsku vojsku. Kao što smo rekli, jedan od tih dečaka je bio i Mehmed paša Sokolović. Duboko usađena nelagodnost i sećanje na dan odlaska iz rodnog kraja, naterala je velikog vezira da jednog dana sagradi most na mestu gde se poslednji put video sa svojima.

Mnogi meštani nisu mogli da veruju da je moguće podići most na ovom mestu, a neki su se čak protivili tome. Glavni za izgradnju mosta bio je Abidaga, veoma surov čovek. On je bio strog, okrutan i vrlo je oštro kažnjavao neposlušnost i greške. Jedan od majstora koji je kulučio na izgradnji, po imenu Radisav, odlučio je do noću ruši ono što je tokom dana napravljeno. Turci uspevaju da saznaju ko je krivac i kažnjavaju ga najgorom kaznom – nabijanjem na kolac. Ova scena je jedna od najupečatljivijih scena u celom romanu.

Abidagu nakon nekog vremena menja Arifbeg. Veliki vezir je dobio vesti iz Višegrada da Abidaga nije plaćao rad na mostu i da je zapravo krao novac, pa je zbog toga poslao Arifbega.

Gradnja mosta je završena 1571. godine, dakle pet godina od početka gradnje. Na tarihu postoji zapis o tome ko ga je sagradio i kada.

Jedna od najbitnijih priča u ovom delu romana jeste ona o Fati Avdaginoj. Ova mlada devojka je bila iz sela Velji Lug. Otac je hteo da je uda za Nalibega iz Nazuka. Fata to nije želela i sve vreme je govorila da Velji Lug neće u Nazuke zaći. Pošto nije uspela da odgovori oca od nauma, povinovala se njegovoj želji i došao je dan venčanja. Dok je svadbena povorka prelazila preko mosta, ona je sišla sa svog konja, popela se na ogradu mosta i skočila u hladnu Drinu.

Nakon austro-ugarske aneksije Bosne, dolazi do stvaranja grupacija Turaka koji pokušavaju da daju otpor, međutim, pošto moraju da se povuku, oni odlaze i tom prilikom prelaze preko mosta. Višegradski hodža, vrlo ugledan musliman, ulazi u raspravu sa Karamanlijom i na kraju završava tako što su mu uho zakucali za dasku mosta.

Posle toga počinje vladavina Austro-Ugarske koja je bila potpuno drugačija od turske vladavine. Ispočetka se osetio prosperitet jer su se uočavali red i sigurnost. Andrić u ovom delu romana opisuje živote običnih ljudi, kako samih građana, tako i pridošlih Austrijanaca. Najupečatljivija priča iz ovog dela romana jeste ona o hajduku Jakovu Čekrliji koji je uspeo uz pomoć lukavstva da prođe pored austrijskih stražara i prebegne u Srbiju, a vojnik koji je to propustio, od sramote diže ruku na sebe.

Lotika je Austrijanka koja je otvorila hotel pored mosta. Železnica je stigla do Višegrada, pa su male kafanice bile zamenjene ovim lepim hotelom. Ova junakinja, Lotika, predstavlja odlučnu i samostalnu ženu nove ere. Kroz njen hotel prolaze i zadržavaju se razni likovi, a u jednoj epizodi se pojavljuje i Ćorkan, koji se provlači kroz više priča. Dokoni bogati momci, u piću, ismevaju Ćorkana, pa on jedne noći uspeva da se popne na ogradu mosta i da hoda i pleše po njoj kao u snu.

Mnoga višegradska deca sada odlaze na školovanje u inostranstvo i iz velikih zapadnih centara donose u Bosnu ideju o revoluciji. Tu se upoznajemo sa likovima Stikovića i Heraka koji sprovode filozofske diskusije i raspravljaju o idealima. Mladi Nikola Glasičanin se sukobljava sa Stikovićem zbog Zore učiteljice.

Na samom kraju, u romanu se govori o atentatu na cara Ferdinanda i o početku Prvog svetskog rata. Most u Višegradu je važna strateška tačka, pa Srbi vrše granatiranje mesta. Alihodža, koji boravi u svojoj trgovini, doživljava glasnu detonaciju od eksploziva postavljenog od strane Austrijanaca u stubove mosta. Alihodža na povratku kući doživi srčani udar i umire. Na taj način je simbolički predstavljeno umiranje svega onoga što je bilo staro i što je pripadalo nekim prošlim vremenima.

Ovaj roman, od samog početka, pa do rušenja mosta, opisuje skoro četiri veka. Kroz ovaj veliki vremenski period može se pratiti jedan istorijski presek i jedna složena galerija likova, događaja, legendi, priča. U svim tim isprepletanim društvenim mirovanjima i previranjima, most stoji kao svedok. On sve pamti i on je jedini koji je nepromenljiv.

Roman Na Drini ćuprija u sebi sadrži pripovedanje i povesnicu čitave naše literature. U njemu pronalazimo motive iz narodnog epa, narodnu poeziju, predanja i legende. Takođe, pronalazimo romantizam tragičnih ljubavi, ali i realizam u doživljaju bića kasabe i njenih metamorfoza. Na kraju imamo izvanredne pasaže prožete dubokom psihoanalizom. U ovoj izuzetnoj povesti se smenjuju dani i noći, zime i proleća, tegobe i zanosi, najposle, smenjuju se vekovi. Kao da nema kraja tom proticanju vremena u koje Andrić duboko proniče misaonim i poetskim duhom.