Plač Serbiji, Zaharije Orfelin – prepričano, analiza lektire, likovi

Pisci koji stvaraju krajem 17. i tokom 18. veka preusmeravaju, na jedan upečatljiv način, srpsku književnost i donose velike promene. U to vreme se srednjovekovna književnost polako preusmerava ka novovekovnoj književnosti.

Stvaraoci toga doba su počeli da otvaraju polja naše kulture za evropske uticaje. Među prvim stvaraocima, koji je u neku ruku otvorio vrata novoj srpskoj književnosti i koji predstavlja neku vrstu spone između stare srpske književnosti i novih zapadnoevropskih tendencija jeste Zaharija Orfelin.

Zaharija Stefanović Orfelin je rođen 1726. godine u Vukovaru, kako beleži jedan akt. Postoji više različitih tumačenja njegovog prezimena Orfelin. Jedno nagađanje kaže da je ono sastavljeno od dva grčka imena, dok drugo nagađanje kaže da je ono postalo od francuske reči kojom se označava siroče.

Takođe, postoje podaci da je ovo prezime izvedeno od jednog izraza koji u draguljarstvu označava najvažniji dragi kamen u kruni, pa to nekako vuče na alhemičarsko poreklo izraza.

Orfelin je, za razliku od svog vršnjaka Jovana Rajića koji se školovao u Karlovcima kod ruskih učitelja, bio naturščik ili onaj koji je sam učio. U to vreme su za ovakve ljude govorili da su “autodiktati”. I sam Zaharija Orfelin za sebe kaže:”…čitanje knjiga bilo mi je jedina akademija i najveća nauka”.

Orfelin je 1749. godine stupio u službu i postao nastavnik. U periodu između 1749. godine i 1757. godine on je imao zvanje “slavenskija školi magistar”. Službu je vršio u Novom Sadu.

1751.godine je počeo da stvara svoju biblioteku i knjižnicu, a ona je u 18. veku postala jedna od najznačajnijih i vrlo čuvenih u čitavoj Srbiji. Orfelin je vrlo rano pokazao da je vrlo darovit za pesništvo i u prvim pesničkim danima je stvarao u rokoko stilu.

Smatra se da je u to vreme bio pod najvećim uticajem novosadske latinsko-slavenske škole Dionisija Novakovića. Takođe, vrlo rano je pokazao dar za graverski zanat. Ovaj njegov talenat je bio potpomognut njegovim stalnim boravcima sredinom 18. veka u Beču, Budimu i Augsburgu.

1752.godine, Zaharija Orfelin je počeo da se bavi sekretarskim poslovima u Novom Sadu. Sledeće godine, 6. jula, završio je svoje unikatno rukopisno izdanje koje je bilo izvanredno likovno opremljeno, a pesma je bila posvećena ustoličenju bačkog episkopa Mojseja Putnika.

Ova pesma je označila prekretnicu od baroka ka rokokou i od silabičkog pesništva ka akcenatsko-silabičkoj versifikaciji. Ovaj ilustrovani pozdrav Mojseju Putniku je imao izuzetan uspeh.

Obuhvatao je i pesnički i likovni, kao i scenski i muzički izraz, pa je to doprinelo da Orfelin napusti svoj posao u školi 1757. godine i da pređe u Karlovce i postane službenik kod mitropolita Pavla Nenadovića.

Ipak, na novom radnom mestu, Orfelin se nije bavio samo kancelarijskim poslovima. Već tada je počeo da radi na pravljenju raskošno opremljenih sinđelija i gramata.

Na jesen 1757. godine, Orfelin je pratio mitropolita i sa njim otišao u Beč. U Beču je ostao nekoliko meseci, a onda se preko Temišvara vratio u Karlovce. Tada je verovatno sa sobom doneo bakrorezački pribor jer je poznato da je ubrzo počeo da izdaje knjige u bakroreznoj tehnici.

U martu 1759. godine, njega je zadesila velika porodična nesreća. Kada je rodila sina Petra, Zaharijeva supruga Ana je umrla. Međutim, to nije sprečilo Zaharija da već krajem maja izda na svet svoju novu bakroreznu knjigu. Iste te godine, kako beleže podaci, Orfelin je išao u posetu čitavoj sremskoj eparhiji zajedno sa mitropolitom. Obitavao je u manastirima Grgeteg, Krušedol, itd. 1761. godine je napravio nacrt za tornjeve saborne crkve u Karlovcima.

Iste te godine odlučio je da uradi jednu veliku stvar koja će, kako će se kasnije ispostaviti, promeniti tok njegovog života. Pošto je na papiru imao nekoliko novih pesama koje nije smeo da potpisuje, odlučio je da ih pošalje u Veneciju kako bi se tamo štampale u ćiriličnoj štampariji Dimitrija Teodosija Grka. Od 1761. godine su ove pesme počele da izlaze iz štampe i to u zasebnim knjižicama malog formata.

Prva pesma koja je izašla 1761. godine, bila je Gorestni plač slavnaja inogda Serbiji. To je bio lament nad porobljenom i napuštenom Srbijom. Ova pesma je bila napisana u rokajnoj versifikaciji i to na ruskoslovenskom jeziku, bez autorskog potpisa.

Sledeće godine, pojavila se kod istog izdavača Trenodija koja je u sebi sadržala njegovo prezime u akrostihu. Na taj način je odao svoje autorstvo.

Na posletku, iste te godine izlazi Plač Serbiji, što je bila varijanta Gorestnog plača samo na narodnom jeziku i u silabičkoj versifikaciji. Potpisa autora nije bilo.

Iako se Orfelin nije potpisao, znalo se da je on autor. Bez obzira na anonimnost, svi su znali za Orfelina. U pesmi su postojale aluzije na crkvene velikodostojnike, potom nepovoljan sud o austrijskoj imperiji i otomanskom carstvu, pa je sve to dovelo do toga da Orfelina premeste iz mitropolije i sa njegovog radnog mesta.

Ova pesma je bila veoma aktuelna, pritom i politička, gotovo pamfletska i vrlo vešto sročena.

Tema i motivi u pesmi Plač Serbiji Zaharija Orfelina

Pesma Plač Serbiji koja je napisana na gotovo narodnom jeziku bila je drugi oblik prethodno napisane pesme Gorestni plač koja je napisana na ruskoslovenskom jeziku. Ova druga verzija pesme je bila namenjena običnom srpskom narodu i bila je razumljivija nego ova na ruskoslovenskom.

U samom naslovu pesme vidimo i glavnu temu, kao i emocionalnu upućenost. U pozadini ove pesme stoji biblijski plač proroka Jeremije. Iz ove starozavetne literature uzeti su i ton pesme, čitava zamisao kao i pojedine rečenice. Plač Serbiji ima strukturu ispovesti, odnosno monologa, a glavna tema jeste jadikovanje i lamentiranje nad patnjom i bedom Srba nakon Velike seobe.

Čitava pesma je ispevana u obliku alegorije, jedne proširene metafore u kojoj je Srbija oslikana kao žena koja je izmučena i ojađena i koja preživljava razna poniženja i muke. Srbija jadikuje i tuguje za svojom herojskom prošlošću, za istorijskom slavom, bogatstvom i moći.

Pesma Plač Serbiji obiluje raznim emocijama, mislima, motivima i pesničkim slikama. Susrećemo se sa prisećanjem na slavnu srpsku prošlost u kojoj su živeli moćni carevi, hrabri junaci, vitezovi, i u kojoj su postojali gradovi, slavni i veliki ljudi. Nasuprot ovoj veličanstvenoj prošlosti stoji ružna sadašnjost. Srbija je ponižena i ona grca zarobljena. Njeno dostojanstvo i njena čast su uništeni, uvređeni i povređeni. Zbog slavne i sjajne prošlosti, sadašnjost joj pada teže. Zbog toga pesnik često, u toku pesme, uzvikuje “ah, Serbije, prebjedne i žalosne”.

U nizu stihova nailazimo na poređane bolove, uniženja i uvrede, kao i na raznorazne primere mučenja i postradavanja srpskog naroda. Tonalitat pesme je plačni, tu se jadikuje i tuguje, ali se u isto vreme čuje i snažna osuda, kao i jak kriticizam jer se zna šta je uzrok ovoj bedi i ko su istinski krivci za to. To su, po mišljenju autora, njeni nekadašnji zaštitnici koji su sada postali neprijatelji.

Srbija je napuštena od svojih nekadašnjih prijatelja, izneverena je i ostavljena sama na milost i nemilost. Narod srpski je rasejan i ne živi na jednom mestu nego kojekude bez prava i bez časti.

Posebno Orfelin kritikuje svoje sunarodnike koji su zaboravili na nacionalni identitet i koji samo gledaju svoj lični interes ne obazirući se na svesrpske interese. Boli ga i to što su pojedini Srbi pristali da prihvate drugu veru.

Zaharija Orfelin u ovoj pesmi kritikuje narodne vođe koje su se polakomile za  materijalnim bogatstvom i koji vode računa samo o sopstvenim interesima.

Ovaj pesnik ne ostaje dužan ni crkvenim velikodostojnicima, već i njih kritikuje. Crkve više nisu što su bile, ne vodi se računa o zaštiti naše vere od tuđih uticaja. Boli ga i to što vidi da se vrše nagodbe sa tuđincima čak i u crkvenim stvarima i pitanjima vere.

Kao što možemo videti, pesnik je veliki rodoljub koji pokazuje zabrinutost nad sudbinom svoga roda. On ima jasno razvijenu svest o tome kakav je položaj njegovog naroda i kakva je njegova sudbina. Ova pesma govori o aktuelnom istorijskom trenutku u kome su se našli Srbi na severu Vojvodine, odnosno na jugu Ugarske.

Zaharija Orfelin nikoga ne štedi, ni srpske intelektualce, ali ni trgovce, kao ni srpsko sveštenstvo, niti tuđe uzurpatore. Istina koju on govori pogađa sve.

Pesma Plač Serbiji bi se mogla svrstati u lament koji je bio popularni literarni žanr u doba baroka. Pesma je sastavljena od katrena, a stih je poljski trinaesterac. Cezura ide iza sedmog sloga. Rimovanje je parno.

U okviru pesme se susrećemo sa raznim stilskim figurama. Pored već spomenute alegorije, nailazimo i na apostrofiranje, na hiperbolu, metaforu.

Značaj Zaharija Orfelina

Pesnik Zaharija Orfelin je jedna od najznačajnijih ličnosti 18. veka. On se bavio raznim zanimanjima i bio je talentovani grafičar, kaligraf, pisac udžbenika, istoričar i umetnik uopšte.

Za sobom je ostavio naš prvi bukvar, a posebno je značajan jer je 1768. godine objavio prvi časopis Južnih Slovena pod nazivom “Slavenoserpski magazin”. Ovaj magazin je štampan u Veneciji.

U uvodu ovog magazina Orfelin je izneo neke od ideja o građanskoj prosvećenosti, pa se može smatrati pretečom srpskog prosvetiteljstva. Bio je svestan značaja demokratizacije kulture i smatrao je da nauka treba da služi običnom čoveku.

Takođe, Zaharija Orfelin je bio i istoričar, a njegovo najobimnije delo je “Žitije Petra Velikog” u kome je on opisao život jednog od najprosvećenijih vladara u 18. veku.

Sponzorisano:

loading...
Loading...