Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom.
Ovo je uvodna strofa jedne od najlepših i najpotresnijih pesama srpske književnosti. Monumentalne stihove napisao je mladi pesnik Milutin Bojić, učesnik u Prvom svetskom ratu koji je sa srpskom vojskom prešao preko Albanije i našao se na Krfu.
Pesma Plava grobnica ne zadivljuje samo književne kritičare i ljubitelje književnosti. Ona je večiti spomenik jednog od najtragičnijih događaja u srpskoj istoriji – jedinstvena pesma u svekolikom našem, pa i svetskom pesništvu.
Milutin Bojić – pesnik, dramski pisac
U Sremskoj ulici, u Beogradu, 7. maja 1892. godine, rodio se srpski pesnik Milutin Bojić. Njegov otac Jovan je bio zanatlija, a majka, Sofija, bila je domaćica. Bojić se rodio u kući koja je bila odmah iznad zanatske radionice njegovog oca.
U Terazijskoj osnovnoj školi, Bojić je u periodu od 1898. do 1902. godine pohađao osnovnu školu, a kada je sa odličnim uspehom završio školu, upisali su ga u prvi razred realke, odnosno Druge beogradske gimnazije.
Novembra 1905. godine, porodica Bojić se preselila u Hilandarsku ulicu. 1907. godine, Milutin je počeo da objavljuje svoje prve radove u školskim listovima, ali i u Grolovom i Skerlićevom Dnevnom listu, gde su ga primili kao najmlađeg saradnika. Kako su u to vreme važili drugačiji običaji, nije smeo da se potpisuje svojim pravim imenom i prezimenom pre položene mature.
1908.godine dogodila se Aneksiona kriza, a Beograd je povrveo na ulice i protestvovao. Toga puta je kriza rešena na diplomatski način, ali je borbenost koja se tom prilikom raspirila, ostala da traje u narednim godinama. Mladi Bojić se posvetio angažovanom novinarstvu i pisao je za časopise kao što su Dnevni list, Venac, Delo, Pijemont i Srpski književni glasnik. Kada su počeli Balkanski ratovi, Bojić je bio dopisnik iz novooslobođenih krajeva.
Realku je završio 1910. godine sa odličnim uspehom i bio je oslobođen polaganja mature. Svoju zrelost je pokazao brojnim literarnim radovima koje je predstavljao na sastancima udruženja đačkih literarnih družina. Još tada je bilo jasno da je jedan od najtalentovanijih mladih pisaca.
Kada je završio realku, upisao se na Filozofski fakultet, na matematičko-pedagošku grupu. Kako je imao slabu telesnu građu, oslobodili su ga vojske. Uporedo sa fakultetom, Milutin Bojić se privatno posvećivao učenju stranih jezika, proučavanju filozofije i svetske književnosti. Voleo je i pozorišnu umetnost, psihologiju i psihoanalizu. Narodno pozorište je u to vreme bilo jedan od centara kulturnog života Beograda, pa je Bojić redovno pratio pozorišni život.
Savremena istorijska vrenja u društvu, on je nastojao da posmatra sa jedne univerzalne tačke gledišta i stvarao je sinteze koje izlaze iz okvira postojećeg istorijskog trenutka i nacionalnih granica.
Ovakvu koncepciju i psihoanalitičku metodu vidimo i u njegovim prvim dramama i pesmama. Čitav njegov dalji razvoj se kretao upravo u tom pravcu. Bojić je tragao za suštinom događaja i pojava.
Proučavao je Bibliju, dela Bodlera, Ničea, Igoa, Čehova, Rostana, Ibzena, Frojda, itd. U to vreme, on je objavljivao svoje radove u našim najuglednijim listovima i časopisima.
1911.godine, Milutinu Bojiću umire otac, pa cela porodica upire nade u mladog Bojića. Kako su usledili Balkanski ratovi, Bojić dobija nove nevolje i nove obaveze. Učestvovao je u ratovima i putovao u oslobođene južne krajeve kako bi pisao epigrame, beleške, pesme, putopise i sjajnu istorijsku dramu Kraljeva jesen. Skerlić ga je odmah primetio i pozdravio njegov talenat.
1912.oktobra 1913. godine Bojićeva drama Kraljeva jesen imala je premijeru u Narodnom pozorištu, a primljena je i njegova druga drama Gospođa Olga. Mladi autor koji je tada imao samo 21 godinu, doživeo je ogroman uspeh.
Početkom 1914. godine, izdavač Svetislav Cvijanović, objavio je zbirku od 48 Bojićevih pesama, nakon čega je Skerlić napisao sjajnu kritiku u Srpskom književnom glasniku. Uz to, bio je uvršten kao mladi pesnik u njegovu Istoriju nove srpske književnosti.
Nije prošlo mnogo do trenutka kada je Skerlić umro, a Austrija objavila rat Srbiji.
Na leto 1914. godine, Bojić odlazi iz Beograda sa vojskom u Veliki rat. Svoj Beograd više nikada nije video. Njegova porodica ide prvo u Aranđelovac, a zatim i u Niš gde je Bojić obavljao dužnost cenzora pri Vrhovnoj komandi. Uređivao je list Glasnik, a tamo je objavio i ep Kain koji je bio zaplenjen i uništen od strane bugarske vojske.
U februaru 1915. umrla mu je majka i za sobom ostavila četvoro siročadi o kojima je Bojić brinuo. Sestru i najmlađeg brata je ostavio kod rođaka u Kraljevu, a on je sa mlađim bratom krenuo u izgnanstvo, preko Prištine, Prizrena i Peći, Rugovske klisure, Albanije i Skadra, do Krfa.
Tokom odstupnice preko Albanije, u januaru 1916. godine, u mestu Drač, Bojić je napisao odu svom rodnom Beogradu pod imenom Singidunum.
Kada je stigao na Krf, Bojić je radio u Obaveštajnoj službi Vrhovne komande, a onda je dobio prekomandu u Solun. Kada se malo oporavio, nastavio je da stvara. Bio je svestan da mu nije ostalo još puno vremena, pa je završio Uroševu ženidbu i započeo Večnu stražu. Uz to, pisao je pesme, prepeve, itd.
Na jesen 1916. godine Bojić je otišao u Francusku i obišao je Lozanu i Ženevu.
Januara 1917. godine otišao je u Solun i 28. juna 1917. objavio je zbirku Pesme bola i ponosa. U toj zbirci bila je i pesma Plava grobnica. Bojić je lično prisustvovao sahranjivanju srpskih vojnika u Jonskom moru.
Početkom jeseni 1917. godine, Bojića su preneli u Vojnu bolnicu, a 8. novembra je preminuo od tuberkuloze kada je imao samo 25 godina.
Sahranili su ga na Zejtinliku, vojničkom groblju u Solunu, a oproštajni govor držao mu je književnik Ivo Ćipiko.
Pred kraj leta 1922. godine, posmrtni ostaci Milutina Bojića preneti su u Srbiju. Sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu.
Šta je Plava grobnica?
Srbi na Krfu i priča o njima datiraju s kraja 1915. godine. Srpska vojska je zadala užasan poraz austrijskoj vojsci i kada je car Viljem izdao zapovest da se srpska vojska zauzvrat uništi, Srbi su bili napušteni od saveznika i primorani da se povuku preko Albanije. Srpska vojska, zajedno sa delom naroda, preživljava užasne strahote tokom povlačenja koje se može uporediti sa malo čim u istoriji bilo kog naroda. Do Krfa je uspelo da stigne oko 150.000 naših vojnika.
Na osrvo Vido koje se nalazi prekoputa Krfa i koje su Grci zvali “ostrvo zmija” stigle su pirotska, moravska i čačanska vojna bolnica, januara 1916. godine. Među prvima su bili bukvalno dečaci, nekoliko hiljada njih, koji su bili užasno iscrpljeni, a mnogi oboleli od tifusa, dizenterije, upale pluća. Kao da su živi leševi hodali kamenitim ostrvcetom.
U prvim danima je umiralo i po 300 vojnika dnevno jer nisu imali šatore, već su ležali na golom kršu i zemlji, dok je kiša stalno padala.
Ovi vojnici su na početku bili sahranjivani na obali u plitko kopanim grobovima, ali kada je umiranje uzelo maha, francuski sanitetski čamci su ih prevozili i potapali u Jonsko more. Ove vode oko ostrva Vido nazvane su “plava grobnica”. Kako statistike kažu, u Plavoj grbnici je sahranjeno više od 10.000 naših vojnika.
Kasnije, 1936. godine, na ovom ostrvcetu je napravljen Mauzolej-kosturnica koji i dan danas postoji.
Analiza pesme Plava grobnica
Pesma Plava grobnica je najpoznatija pesma iz zbirke Pesme bola i ponosa. Tema pesme je stravična, bolna, jezovita. Kao što je već rečeno, ona je prava apoteoza srpskim vojnicima koji nisu izdržali teške dane nakon povlačenja preko Albanije i koji su umirali na ostrvu Vido i sahranjivani u Jonskom moru. Masovna grobnica je dobila poetičko ime Plava grobnica, upravo zbog ove pesme.
Morska grobnica je večna kuća hrabrih vojnika, počivalište mladosti i snage srpske, pa je ton ove pesme na trenutke uzvišen i pesma liči na odu, da bi u nekim trenucima pesma imala užasno sumoran ton, koji govori o tragici, smrti i nestajanju.
Sam početak je obeležen zapovešću, uskličnim tonom koji je u isto vreme usporavajući: Stojte galije carske! Sputajte krme moćne!
Lirski subjekt energično zapoveda da se svi zaustave jer je u toku opelo. Već na samom početku imamo nagoveštaj atmosfere koja će potrajati do kraja pesme, a to je atmosfera smrti i jeze. Ujedno, na samom početku bivamo upozoreni da ne poremetimo svetu tišinu. Doba je noćno, pa i to doprinosi posebnom osećaju mističnosti ovog uzvišenog trenutka.
Lirski subjekt je preuzeo na sebe ulogu sveštenika koji će održati posebno, pesničko opelo svojim stradalim sunarodnicima, sapatnicima. Oni su ovde postali sveci i zaslužuju takvo poštovanje. Način na koji su stradali posvetio ih je. Njihova je žrtva nesamerljiva.
U narednoj strofi imamo jake pesničke slike, moćne i gromoglasne stihove nastale upotrebom metafora i sjedinjavanja života pod morskom površinom sa grobljem junaka: “Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata i na mrtve alge tresetnica pada, leži groblje hrabrih, leži brat do brata, prometeji nade, apostoli jada”.
Pali vojnici su žrtve i mučenici koji su u isto vreme nosioci nade za bolji život sutrašnjice. Oni su braća, sjedinjeni u žrtvi i smrti.
Pesma je ispevana u himničnom tonu, sa puno rodoljubivih osećanja. U njoj se peva o tragediji i o herojstvu, ali i protiv rata.
Sve vreme, lirski subjekt apostrofira dok govori u prvom licu, držeći monolog. On sve vreme koristi prezent i na taj način čitaocu približava događaj. Pesničke slike se smenjuju tu, ispred naših očiju.
Pesma se sastoji od 14 strofa, a svaka strofa je katren (strofa od četiri stiha). U deset strofa imamo dvanaesterce, a u ostale četiri imamo četrnaesterce i sedmerce. Upravo te različite strofe su ključne strofe jer počinju ponavljanjem stihova sa početka, imperativa “Stojte galije carske!”, anaforično. Ove strofe su neka vrsta refrena.
Tok misli u ovoj pesmi dolazi iz dva pravca. Jedan je herojski i pripada živom svetu, a drugi je iz sveta mrtvih, sa dna mora. Hrabri vojnici se nazivaju prometejima. Prometej je mitski antički junak koji je patio i žrtvovao se da bi čovečanstvu bilo bolje, da bi im doneo nešto novo (vatru). Isto tako su se i naši vojnici žrtvovali, a njihova žrtva donosi nadu budućim generacijama. Apostoli su poznati iz hrišćanske mitologije, bili su Hristovi pratioci i učenici i stradali zbog toga što su propovedali istinu. Pali vojnici su stradali boreći se za istinu slobode.
U pesmi se smenjuju slike morskog dna i površine po kojoj se klizi. Opelo se drži u noćnoj tami, a lirski subjekt zapoveda da se galije zaustave, kao da želi da vreme stane u trenutku kada se prolazi ovom večnom kućom mrtvih vojnika. Ova voda je sveta, kao i oni koji u njoj večno borave, pa im treba odati počast. Njihov večni mir ne sme ništa da poremeti. Priroda takođe miruje, more je mirno, nije uzburkano, jer ni ono ne želi “da ruši večni pokoj palih četa”. Duboko plavetnilo saučestvuje u tragediji. Mesto koje pesnik opisuje je “hram tajanstva” i tužna grobnica.
Iznad ovog prostora luta velika duša pokojnika jer njihovo sahranjivanje nije obavljeno po ustaljenim propisima. Takođe, ovde je duša pokojnika u jednini, oni su u svojoj žrtvi sjedinjeni (jer pesnik nije napisao duše pokojnikâ).
Deo pesme gleda u budućnost. Pesnički subjekt kaže kako će ova grobnica da bude nadahnuće za buduće generacije, a pali vojnici će pružati primer kako treba biti požrtvovan. Ova epopeja će se prenositi budućim generacijama, a “mrtvi će čuti huk borbene lave”, odnosno borbu njihovih potomaka koji će se takođe boriti za slobodu.
Na kraju, u trećem delu pesme, lirski subjekt opet izvlači na površinu svoje misli i osećanja u odnosu na ovu grobnicu u plavo obučenu. Galije treba da otplove u tišini i opet pokažu poštovanje. Mir koji pesnik toliko traži je zapravo ono što mu nedostaje i što ne može da postigne jer je njegova tuga ogromna, kao i njegov nemir.
