Pokondirena tikva – prepričano i analiza lektire

Jovan Sterija Popović (1806-1856) rođen je i umro u Vršcu. Još u detinjstvu je počeo čitati Sveto pismo i uz pomoć majke razumevao slavneski jezik. Čim je završio srpsku osnovnu školu, počeo je da uči latinsku gramatiku u mestu svog rođenja.

Međutim, kada se ova privatna škola latinskog ukinula, on je ostao kod kuće, zbog slabog zdravlja. Dve godine nije nigde mogao da ode iz Vršca kako bi nastavio školovanje.

U to vreme je čitao romane Milovana Vidakovića i shvatio je da ima veliku strast prema čitanju i književnosti. Usput je proučio i Gramatiku Avrama Mrazovića bez ičije pomoći. 1825. godine, slušao je u tamišgradskoj gimnaziji Retoriku i napisao svoje prve stihove na slavenskom jeziku: Slezi Bolgrariji. Ove stihove je štampao u Budimu. Sledeće godine je počeo da piše i na latinskom jeziku, i pošto je pokazivao veliki uspeh, profesori su ga nazvali Poetarum Patriarcha.

1827. godine slušao je filosofiju na peštanskom sveučilištu. Te iste godine izdao je svoju prvu dramu Svetislav i Mileva. Ova drama je iste godine štampana iako je sam autor imao loše mišljenje o njenom kvalitetu. Kroz nekoliko godina je dramu preradio i ponovo štampao u Beogradu 1848. godine. U to vreme piše i svoju tragediju Miloš Obilić i kratku povesnicu Skenderbega (1828).

Kada je završio prava u Kežmarku, vratio se u svoju postojbinu i postao profesor latinskog jezika. U to vreme je izdao Nesrećno supružestvo i komediju Laža i paralaža (1830).

1835. godine je ostavio profesorski posao i počeo raditi kao advokat. Ipak, to ga nije omelo da se nastavi baviti književnošću. Godine 1837. izdao je poznatu komediju Tvrdica (Kir Janja), koja je vrlo lepo primljena i iste godine ponovo preštampavana. Sledeće što je napisao bile su komedije Pokondirena tikva, Zla žena i šaljivi Roman bez romana.

Kada se u Kragujevcu otvorio Liceum, dobio je poziv od Praviteljstva srpskog da postane profesor prirodnog prava. Od 1840. do 1842. godine bio je na toj dužnosti. Na predlog profesora A. Nikolića i Jovana Sterije Popovića, Popečiteljstvo prosveštenija (Ministarstvo prosvete) potpisalo je osnivanje Društva srbske slovesnosti (preteča današnje Srpske akademije nauka i umetnosti).

1842. godine, Liceum se iz Kragujevca prebacio u Beograd, a u isto vreme je osnovan i teatar, pa je Sterija u ovom polju našao svoje mesto. Pisao je komade i predstavljao ih u tetaru i u isto vreme radio sa glumcima i drugim pozorišnim poslenicima. U to vreme nastale su njegove manje poznate drame: Vladislav (tragedija u pet dejstvija), Ajduci (pozorje u 5 dejstava), Ženidba i udadba (komedija u 3 odeljenja), Simpatija i antipatija (u dva akta), Prevara za prevaru i Volšebni magarac, vesele igre u jednom dejstvu.

Septembra meseca 1842. godine, dogodila se promena u Praviteljstvu srpskom, pa je Sterija postao načelnik Popečiteljstva prosveštenija.

Iako je bio prirodno slabog telesnog sastava i bolešljiv, uspeo je da razvije svoju delatnost u velikoj meri. Svi važniji zakoni i projekti, naredbe za škole i učitelje, proizišle su iz njegovog pera. Njegovim delovanjem, položen je temelj Narodnom srpskom muzeju 1844. godine.

Iako je pre svega bio pisac pozorišnih komada, romana i pesama, on se potrudio da za potrebe školske omladine napiše i nekoliko udžbenika, poput latinskog bukvara za gimnazijalna učilišta u Knjažestvu Serbije, Srbske retorike, Prirodnog prava, itd.

Sterija je autor i prvog Zakona o školama u Knjažestvu Serbije: Ustrojenije javnog učilišnog nastavlenija (1844).

29. juna 1848. godine u Vršcu dolazi do sukoba između Srba i Nemaca, a krvoproliće sprečava vladika Stefan Popović, veliki Sterijin prijatelj, koga su kasnije optužili da je bio izdajnik, a Sterija nije uspeo da ga odbrani. Kada su Stevan Knićanin i general Kuzman Todorović 1849. godine oslobodili Vršac, biraju ga u Okružni odbor među najuvaženije građane vršačke, a četiri meseca kasnije on je opet izbeglica u Beogradu. U to vreme nastaje i privatna istorija srpskog pokreta – kruna Sterijinog stvaralaštva Rodoljupci.

Kada se vratio ponovo u Vršac, sklapa bračni ugovor sa udovicom Jelenom Manojlović i nastavlja miran život i pisanje, družeći se sa advokatima i pesnicima.

1853. godine dobio je dozvolu i polagao je advokatsku zakletvu. Radi malo kao fiškal, ali mnogo više kao spisatelj. Piše svoje glasovito Davorje – zbirku pesama i izdaje je u Novom Sadu.

Poslednje godine provodi u šetnji i posetama vladici Emilijanu Kengelcu, uživajući u odličnoj dvorskoj trpezi i podrumu i razgovorima s prijateljem iz mladosti.

Udaljen od književnog života Novog Sada i Beograda, on bolestan počinje polako da se udaljava i iz života.

26. februara 1856. godine umire tiho u svojoj kući. Njegova smrt ožalostila je srpske čitaoce i ljude od pera, a imala je odjeka i kod drugih slovenskih naroda.

Značaj Sterijinog stvaralaštva

Kako vreme prolazi, tako sve jasnije postaje da je Sterija zaista jedan od ključnih pisaca srpskih. On se nikako ne zaustavlja u svom 19. veku, već traje i u ovom 21.

Pored raznovrsnosti kada su književni rodovi kojima se bavio u pitanju, Sterija se uspešno bavio i raznim naučnim disciplinama. Njega su posebno interesovali i jezik i kultura i književno-teorijska pitanja. Veliki značaj za našu kulturu ima i Sterijino zalaganje na polju školstva i prosvete u tek nastaloj srpskoj državi.

Sterija je i jedan od ljudi koji su utemeljili pozorišni život u Beogradu, a ujedno je bio zaslužan i za osnivanje Narodnog muzeja i Društva srpske slovesnosti.

Ipak, najznačajniji deo njegovog stvaralaštva čini rad na dramskoj književnosti. Upravo ovaj deo nasleđa čini ga stalno prisutnim i u savremenom dobu.

Sterija je u svojim komedijama opisivao svoje doba i svoju sredinu, a u žalosnim pozorjima, tj. tragedijama, služio se građom iz naše nacionalne prošlosti. Veličao je staru srpsku državu i vladare, isticao kosovski mit i veličinu.

Komedije su odigrale, možemo reći, pionirsku ulogu u nacionalnom repertoaru Srbije, a sada su postale klasika srpskog pozorišta. I dan danas žive na scenama u regionu. Razlog njihovog umetničkog trajanja leži u živoj i istinitoj slici njegovog doba, u autentičnim i sočnim likovima, bogatoj opservaciji koju je angažovao kako bi otkrio ono komično u ljudskom karakteru, a najviše u uspehu otkrivanja dubokih istina o čoveku samom i o ljudskim slabostima i strastima. U nizu svojih komada, Sterija je sa mnogo realističnih boja naslikao galeriju šarolikih tipova od kojih su se neki nametnuli kao poslovično merilo za karakterisanje osobina i likova i u današnjem društvu.

Putem tih likova, Sterija je uspeo da iskritikuje društvene naravi svoje sredine i svog vremena. Žigosao je sujetu i oponašanje tuđinskih običaja, uobraženost, samoživost, laž, licemerstvo, lažni patriotizam, lažno predstavljanje, itd.

Sterija je, pre svega, veliki moralista u najboljem smislu reči.

Pokondirena tikva

U skoro svim Sterijinim komedijama, njegovi junaci imaju jedan zajednički motiv, a to je maska. Da bi nešto postigli ili da bi nešto sakrili, Sterijini junaci se, ovako ili onako, maskiraju. Na primer, bogati Kir Janja, sebe predstavlja kao ubogog siromaha; siromašni i ubogi Aleksa sebe pokušava da predstavi kao bogatog barona; glupa opančarka Fema, glumi otmenu damu, a običan trgovački pomoćnik se predstavlja kao filozof.

Svaki Sterijin junak na svoje lice stavlja masku  kako bi sakrio svoju pravu ličnost, svoje poreklo, svoju pravu prirodu ili društveni status. On uz pomoć maske želi da se prokrijumčari iz svoje prezrene društvene sredine u kojoj gladuje u višu društvenu sredinu u kojoj jede, između ostalog. Kako bi se maskirali, Sterijini likovi uglavnom koriste neku laž, odeću i ponašanje. Umnogome, za tu svrhu, koriste i jezik. Oni znaju da jezik nije samo sredstvo za komunikaciju, već i neka vrsta legitimacije kojom čovek može da dokazuje svoj socijalni identitet.

Ovo posebno uočavamo kod glavne junakinje komedije Pokondirena tikva, kod majstorice Feme. Kao što svi znamo, Fema vrlo brzo posle smrti muža, iznenada odlučuje da zaboravi svoj život koji je do tada živela i da u jednoj ruci drži lepezu, a u drugoj zvonce, praveći se da joj ruke nisu ispucale i grube od štavljenja kože. Ona želi da uđe u visoko društvo kao baronica i kao grofica. Kako bi makar izgledala kao velika dama, ona na sebe navlači nove haljine, a u kuću uvodi novi red. Što je najvažnije, umesto svog paorskog jezika, koga se odriče i stidi, ona uvodi francuski jezik koji, pritom, ne zna.

Ovaj njen novi jezik, umesto da je prikrije i sakrije i da je predstavi kao nekog sasvim drugog, zapravo je izdaje i kazuje nam pravu istinu o njoj. Što se ona više trudi da izgleda kao velika gospođa, to sve više ispada veća prostakuša. Nju “demaskira” njena maska.

Fema je, dakle, prosta žena koja nema urođeni stil i manire, ali ima jaku želju da se izdvoji i pobegne iz svog sveta, a to je svet zanatlija i to opančara. Posle smrti svog muža, Fema želi da ode u višu klasu i da postane nešto što nije, odnosno dama od ugleda. Menja ponašanje, izgled i jezik.

Međutim, ona je mogla da izmeni svoj spoljašnji nastup, ali je njena unutrašnjost i dalje bila prisutna – nije mogla da pobegne od sebe, od svoje prostote i uobraženosti. Francuske i nemačke reči izgovara pogrešno, ne zna ni šta one znače, pa njena glupost dolazi do izražaja. Svi oko nje, bliski ljudi (ćerka Evica, sluga Jovan) vide njeno ponašanje, pa se podsmevaju i ujedno čude.

Njena sebičnost i neskromnost, kao i drskost i nepromišljenost, doživljavaju poraz, te ona ostaje osramoćena i ponižena u svojoj želji da postane nešto što ne može.