Revizor – prepričano i analiza lektire

Revizor je satirični komad ruskog dramatičara i romanopisca Nikolaja Vasiljeviča Gogolja. Originalno je izašao 1836. godine, a kasnije ga je pisac dopunio i izmenio i ponovo izdao 1842. godine. Zasnovan na anegdoti koju je, navodno, Puškin ispričao Gogolju, komad je komedija zabune u kojoj su satirično prikazani ljudska pohlepa, glupost i ogromna politička korupcija carske Rusije.

Nikolaj Vasiljevič Gogolj (1809-1852) bio je ruski pisac, humorista i dramatičar ukrajinskog porekla. Njegova dela su uticala na pravac ruske književnosti. Njegov roman Mrtve duše (1842) i njegova kratka priča Šinjel (1842) smatraju se osnovom velike tradicije ruskog realizma.

Ukrajinska sela, sa svojom živopisnom seljačkom tradicijom, kozačkom tradicijom i bogatim folklorom, predstavljaju pozadinu Gogoljevog dečaštva. Sa 12 godina je otišao u srednju školu u mesto Nižin (Ukrajina). Tamo se isticao svojim oštrim jezikom, prozom i poezijom koju je štampao u školskim časopisima, kao i svojom sjajnom glumom komičnih staraca i starica u školskim predstavama.

1828. godine je otišao u S. Petersburg, nadajući se da će ući u državnu službu, ali je ubrzo otkrio da će se bez novca i veza morati boriti za život. Čak je pokušao da postane glumac, ali je njegova audicija bila neuspešna. U ovoj situaciji, setio se osrednje sentimentalno-idilične pesme koju je napisao u srednjoj školi. Željan da postane slavan pesnik, objavljivao je i štampao je uz pomoć ličnih sredstava, ali je njegov neuspeh bio toliko katastrofalan da je spalio sve kopije i razmišljao da emigrira u SAD.

Proneverio je novac koji mu je majka poslala na ime isplate hipoteke njenog imanaj i uzeo brod do nemačke luke Lubek. Brzo je obišao Nemačku i šta god da je bio razlog takvog neodgovornog putovanja, uskoro je potrošio sav novac i vratio se u S. Petersburg, gde je dobijao bednu platu na nekom državnom poslu.

U međuvremenu, Gogolj je povremeno pisao za časopise, pronalazeći izlaz u uspomenama iz detinjstva u Ukrajini. Preneo je na papir sve ono čega se sećao: sunčane pejzaže, seljake i živahne seljanke.

Takođe je pisao i o đavolima, vešticama i drugim demonskim i fantastičnim predanjima koja su postojala u ukrajinskom folkloru. Romantične priče iz prošlosti su tako bile uparene sa realističnim događajima iz sadašnjosti. Takve su bile njegove priče, objavljene u dva toma 1831-32 pod nazivom Večeri na farmi kod Dikanjke. Pisane u obliku živahne i ponekad kolokvijalne proze, ove priče su donele nešto sveže i novo u rusku književnost. Pored autorskih kapricioznih infleksija, bile su bogate izvornim narodnim motivima, uključujući brojne ukrajinske reči i fraze koje su sve postale sastavni deo ruskog literarnog sveta.

Postao je vrlo popularan maltene preko noći i uskoro je počeo stalno da se druži sa drugim velikim ruskim piscem Puškinom. Gogoljevo druženje sa Puškinom bilo je od velikog značaja jer je on uvek verovao ukusu svog prijatelja, i njegovom kriticizmu; i više od toga, dobio je od Puškina teme za svoja dva glavna dela; za komad Revizor i za roman Mrtve duše. Ova dva dela su važna ne samo za rusku književnost, već i za Gogoljevu dalju sudbinu.

Sjajna komedija, Revizor, nemilosrdno raskrinkava korumpiranu birokratiju pod Nikolajem I. Reakcije i glasine koje je izazvala ova predstava, doveli su do toga da je Gogolj otišao iz Rusije za Rim, gde je ostao sa nekim prekidima do 1842. godine.

1841. godine je završio prvi deo Mrtvih duša i odneo ga u Rusiju da nadgleda njegovo štampanje. Pojavio se u Moskvi 1842. godine, pod naslovom, nametnutim cenzurom, Avanture Čičikova. Knjiga je odmah uspostavila njegovu reputaciju najvećeg pisca proze na ruskom jeziku.

Kako je nastao Revizor?

Ideja za pisanje komedije Revizor koja se zasniva na čistoj ruskoj anegdoti pojavila se u Gogoljevom umu tokom njegovog rada na Mrtvim dušama. Očigledno je da je rad na Mrtvim dušama uticao na stil koji je Gogolj počeo da razvija u samoj potki komedije. U svojim ispovestima on piše: “U Revizoru sam došao na ideju da skupim sva zla u Rusiji na jednom mestu. Naravno, sva zla za koja sam do tada znao, sve nepravde koje se čine na takvim mestima i situacijama, gde je pravednost ljudi neophodna. Sve to sam učinio tako da se u isto vreme i zabavim.”

Gogolju je trebalo svega dva meseca da napravi svoj kreativni koncept. To je bilo od oktobra do novembra 1835. godine. Nakon toga je nastavio rad na komediji. Bitne promene u tekstu komedije uvedene su 1836. godine, u vreme adaptacije Revizora na sceni pozorišta Aleksandrinski u S. Petersburgu. Premijera je održana aprila 1836. godine. Na izvođenju je bio prisutan i sam car Nikolaj I.

Gogolj nije bio zadovoljan onim što je video: ideju komedije nisu razumeli ni glumci, ni publika. Nije izvučen nikakav dublji smisao već je od Revizora napravljen običan i jednostavan vodvilj.

Finalna verzija komedije bila je gotova 1842. Revizor koji je već bio postavljen na sceni i objavljen, izazvao je brojne i protivrečne komentare. Sumirajući sve negativne izjave koje se odnose na komediju, izdavač magazina Moskovski telegraf, Pelevoj, napisao je 1842. u Ruskom glasniku: “Revizor je farsa kojoj nedostaje drame, koja nema uvod, rasplet i jasne karaktere; jezik je pogrešan, likovi ružne groteske, karakteri tek naznačeni, a događaji nerazumljivi i apsurdni.”

Belinski je ocenio Gogoljevu komediju ovako: “Ne postoje najbolje i najgore scene, ali su sve prvoklasne, kao i neophodni delovi koji stvaraju umetnički sveobuhvatnu celinu.”

Revizor – sadržaj i analiza

Revizor je prilično inovativna drama. Gogolj je po prvi put stvorio društvenu komediju bez ljubavnog zapleta. Udvaranje revizora Ani Andrejevnoj i Mariji Antonovnoj je pre parodija, nego što su to iskrena osećanja.

Takođe, u komediji nema pozitivnih likova. Kada je pisac zbog ovoga bio optužen, on je odgovorio da je glavni pozitivni lik u ovom komadu smeh. Kompozicija dela je neobična, zbog toga što nema tradicionalnog prikaza. Od prve rečenice gradonačelnik započinje sa ekspozicijom. Finalna scena je iznenadila mnoge pozorišne kritičare. Ranije niko nije koristio ovu tehniku u dramaturgiji.

Gradonačelnik se boji da će ga neko prijaviti, pa poziva zamenika Ivana Kuzmiča i zamoli ga da pažljivo otvoti pisma i da ih pročita, a zatim da ih ponovo zapečati i da ga izvesti. Ispostavlja se da zamenik to radi već dugo i da čak ostavlja pisma koja mu se sviđaju.

U prostoriju upadaju Petar Ivanovič Dobčinski i Petar Ivanovič Bobčinski i uzbuđeno ih obaveštavaju da je u lokalnoj gostionici odseo mladić, zvaničnik po imenu Ivan Aleksandrovič Hljestakov. Ponaša se čudno, tu je već dve nedelje i ne plaća ništa. Oni zaključuju da je to sigurno državni revizor.

Od njegovog sluge Osipa doznaje se da Hljestakov putuje iz Sankt Petersburga u Saratov. Na putu je izgubio sav svoj novac kockajući se i ostao je bez prebijene pare. Zaglavio je u ovoj gostionici, nema da plati i ne može da ide dalje. Gazda gostionice mu ne služi ručak jer ovaj nema da mu plati.

Kada Hljestakov čuje da gradonačelnik dolazi kod njega, on pomisli da se gazda gostionice požalio i da će ga sada odvesti u zatvor. On priprema ozbiljan i ljutit govor za gradonačelnika. Kada se vrata otvore, Hljestakov odmah počinje da bledi i da se uvija. Na početku muca, ali do kraja govora on kaže glasno kako će da plati sve i kako mu gazda nije dao svežu junetinu i kako su usluge restorana očajne.

Gradonačelnik to shvata lično, izvinjava se i govori kako je junetina uvek sveža na tržištu. Nudi mu prelazak u udobniji apartman. Hljestakov to razume kao nagoveštaj zatvora i preti da će se žaliti ministru.

Kada gradonačelnik sazna da je Hljestakovi potreban novac, on mu nudi na zajam, ali umesto dve on mu daje četiri stotine rubalja. Hljestakov se smiruje. Gradonačelnik ponovo započinje priču o drugom apartmanu i nudi Hljestakovu da se preseli kod njega. Ovaj se slaže.

Pre nego što se preselio u gradonačelnikovu kuću, na molbu gradonačelnika Hljestakov obilazi kancelarije grada, iako je pomalo iznenađen zbog toga i ne razume čemu sve to.

Prilikom obilaska bolnice, Hljestakov pita zbog čega ima tako malo pacijenata, a načelnik dobrotvornih ustanova, Artemije Filipovič Zemljanika, odgovara da od kako je on na tom mestu, svi se brzo oporavljaju. Kako pacijent uđe u bolnicu tako se oporavlja, ne zbog lekova nego zbog reda i puke iskrenosti.

Hljestakovu dosađuje taj obilazak i on zamoli da ga odvedu negde gde može malo da se zabavlja. Pita da li je moguće da negde odigra neku partiju karata. Gradonačelnik govori u strahu da oni nikada nisu imali takvo mesto (kockarnicu). Luka Lukič, načelnik školski, govori u stranu: “A on, hulja, juče osvojio 100 rubalja”.

Dolaze u gradonačelnikovu kuću. Gradonačelnik upoznaje revizora sa svojom suprugom i ćerkom koja je baš u godinama za udaju. One počinju da zapitkuju gosta o njegovom životu. Hljestakov, shvatajući da ga oni smatraju nekim visokim

zvaničnikom, počinje da izmišlja i laže, govoreći da ga u glavnom gradu svi poznaju, da često večera sa ministrom, itd. Nakon njegove priče svi se spetljaju i ne znaju čak ni kako da ga oslovljavaju.

Dok Hljestakov spava, svi u kući hodaju na prstima.

Zvaničnici odlučuju da podmite Hljestakova i u tu svrhu šalju sudiju Amosa Fedoroviča koji ume najlepše i najpametnije da govori. Tokom posete, Amos Fedorovič slučajno ispušta novac. Hljestakov ga podiže i pita ga da li može da pozajmi. Potom dolazi zamenik, pa Hljestakov pozajmljuje i od njega. Jedino Artemije Filipovič Zemljanika govori o pravom stanju stvari. Hljestakov pozamljuje i od njega.

Ostavljen nasamo, Hljestakov odlučuje da o svemu izvesti jednog novinara kako bi on objavio članak u novinama. Piše pismo i u njemu govori o svemu što je doživeo.

U tom trenutku čuje neku buku; trgovci su došli da mu se požale na gradonačelnika. Hljestakov ih pažljivo sluša i obećava da će im pomoći.

Sledeća scena se dešava u dnevnoj sobi. Hljestakov i Marija Antonovna sede jedno pored drugog. Hljestakov vuče njenu stolicu ka sebi, a potom je odgurne i tako nekoliko puta. Onda je ljubi u rame. Ona ljutito ustaje i deluje uvređeno. On pada na kolena i govorio joj da je voli. U tom trenutku ulazi Ana Andrejevna i ugleda ovu scenu. Traži da čuje objašnjenje, a ćerki govori da izađe iz sobe. Hljestakov sebi u bradu govori da ni majka ne izgleda tako loše, opet se baca na kolena i izjavljuje joj ljubav. U tom trenutku ulazi Marija Antonovna i oči joj se pune suzama. Hljestakov se brzo okreće prema njoj i pita je da se uda za njega.

Planira se venčanje. Hljestakov govori kako mora da ode na jedan dan da bi obišao strica i odlazi.

Gradonačelnik okuplja trgovce i obaveštava ih da će Hljestakov uskoro postati njegov zet, te da se svi oni koji se žale na njega neće dobro provesti. Trgovci ga mole za oproštaj.

Zamenik se pojavljuje sa porukom da Hljestakov nije državni revizor. Čita pismo koje je Hljestakov poslao novinaru. Gradonačelnik je užasnut.

U tom trenutku ulazi žandar i zahteva od gradonačelnika da pođe sa njim kod službenika koji je upravo stigao iz Sankt Petersburga.