Morfologija, kao nauka o jeziku, za predmet svog proučavanja ima oblike, strukture i sastav reči.
Uža oblast proučavanja u morfologiji tiče se vrsta i oblika reči, ali i načina na koji se dobijaju drugi oblici u okviru jedne iste vrste reči. Ove promene se dešavaju zahvaljujući deklinacijama, konjugacijama i komparacijama.
Tvorba reči spada u širi kontekst morfologije kao nauke i ona se bavi načinima na koje se dobijaju nove reči uz pomoć izvođenja, slaganja ili kombinacije ova dva načina.
Tema ovog članka su rod i broj kod imenica. Izučavanje roda i broja imeničkih reči spada u domen morfologije kao nauke o jeziku zbog toga što se morfologija bavi vrstama reči i njihovim različitim oblicima. Odatle i potiče naziv morfologija jer morfe na grčkom jeziku znači oblik.
Kao i ostale nauke o jeziku i morfologija ima osnovnu jedinicu proučavanja, a to je morfema. Morfemom se može nazvati najmanja jezička jedinica koja ima neku gramatičku funkciju, odnosno koja ima nekakvo značenje.
U našem jeziku se morfeme dele na slobodne i vezane, odnosno na korenske i afiksalne. Afiksi mogu biti gramatički i tvorbeni.
Morfeme spadaju u jedinice koje su na višem nivou od fonema, ali na nižem od reči. U okviru jedne reči može se naći najmanje jedna morfema.
Prema tome, reč bi bila najmanja samostalna jedinica u jeziku koja ima značenje i koja se u pisanoj formi, odnosno u tekstu, nalazi između dve beline.
Imenice – vrsta promenljivih reči
Imenice su vrsta reči koje pored zamenica, prideva, brojeva i glagola spadaju u promenljive reči.
Promenljivim rečima se nazivaju zbog toga što u zavisnosti od gramatičke funkcije koju vrše u rečenici i komunikaciji, one menjaju svoj oblik.
Pored promenljivih vrsta reči, u našem jeziku postoje i nepromenljive vrste reči. One nikada ne menjaju svoj oblik i dele se na predloge, priloge, rečce, veznike i uzvike.
Imenice takođe spadaju u tzv. imenske reči. Pored njih tu su i pridevi, zamenice i brojevi jedan, dva, tri i četiri. Glagoli ne spadaju u imenske reči.
Ova uža grupa reči (imenske reči) se tako nazivaju jer se menjaju po padežima, odnosno imaju deklinaciju. Glagoli nemaju deklinaciju, već se njihova promena, tj. promena glagolskih oblika, naziva konjugacija.
Da bi se imenske reči mogle lakše deklinirati, potrebno je poznavati njihovu gramatičku osnovu.
Gramatička osnova svih imenskih reči se dobija tako što se od oblika genitiva jednine odbije nastavak za genitiv jednine. Ono što ostane je gramatčka osnova reči. Na primer, gramatička osnova reči kuća, biće kuć-.
Sve promenljive vrste reči imaju i svoje gramatičke kategorije. Gramatičke kategorije su sistemi gramatičkih oblika promenljivih vrsta reči pomoću kojih se izražavaju nekakvi gramatički odnosi. U okviru svake gramatičke kategorije se nalaze najmanje dve vrednosti.
Recimo, u okviru gramatičke kategorije padeža postoji ukupno sedam vrednosti, dok u kategoriji lica imamo tri vrednosti.
U srpskom jeziku se gramatičke kategorije dele na morfološke i klasifikacione. Morfološke kategorije su one koje postoje kada za svaku datu vrednost postoji poseban oblik.
Tako recimo, kod prideva crn postojie oblici za sva tri roda crn u muškom, crna u ženskom i crno u srednjem rodu.
Klasifikacione kategorije postoje kada se određena vrednost pripisuje svakoj reči posebno.
Tako, recimo, imenice mogu biti samo jednog roda i ne mogu ga menjati, a pridevi mogu imati oblike muškog, ženskog ili srednjeg roda.
S tim u vidu, možemo reći da su gramatičke kategorije koje imenice kao vrste reči poseduju sledeće: rod, broj i padež.
Gramatičke kategorije imenica – rod i broj
Kao što smo već rekli, imenice imaju rod, a mogu se menjati po broju i padežu.
Kod imenica je rod klasifikaciona kategorija. To znači da imenica može biti samo jednog roda i da ona ne može menjati taj rod, kao što to čine pridevi.
Imenice se po rodu dele na one muškog (čovek, muškarac, vuk, klavir, učenik, Miloš), ženskog (majka, klupa, mašina, boja) i srednjeg roda (selo, polje, odelo, ostrvo).
Rod je u gramatičkom, odnosno jezičkom smislu povezan sa postojanjem ženskog i muškog pola koji postoje u prirodi, a srednji rod je na neki način povezan sa mladim bićima ili mladuncima.
Zbog toga se i dešava da su imenice koje označavaju bića muškog pola ujedno i u muškom rodu u gramatici (ovan, bik, otac), isto tako i imenice koje znače bića ženskog pola, u gramatici su označene imenicama ženskog roda (devojčica, mama, lavica).
One imenice koje su povezane sa mladim bićima označene su imenicama srednjeg roda (mače, tele, jagnje).
One imenice koje ukazuju na pol bića koje označavaju imaju prirodni ženski ili muški rod, zbog toga što u prirodi postoje samo bića koja su ili ženskog ili muškog pola). One imenice koje ne ukazuju na pol imaju samo gramatički rod.
Gramatički rod imaju sve imenice. Gramatički rod može biti muški, ženski ili srednji. Prirodni rod imaju samo one imenice koje označavaju ljudsko biće ili životinju i prirodni rod može biti muški ili ženski.
Kako se određuje gramatički rod imenica? On se određuje tako što se pogleda kog je roda pokazna zamenica koja se slaže sa imenicom.
Na primer, kod predmeta i pojmova koji nisu živa bića, mi ne možemo odrediti rod u prirodnom smislu, već ga određujemo u odnosu na to sa kojim se rodom slaže pokazna zamenica koja stoji uz taj predmet ili pojam.
Imenica džemper je gramatičkog muškog roda, jer se pokazna zamenica taj slaže sa imenicom muškog roda.
Kada se govori o imenicama koje označavaju ljudsko biće ili životinju, onda se njihov prirodni i gramatički rod uglavnom poklapaju. Na primer: kokoška, petao, žena, muškarac, itd.
Međutim, postoje slučajevi u kojima nema poklapanja prirodnog i gramatičkog roda. Evo primera: reč devojče označava mladju osobu ženskog pola, što znači da je ova imenica prirodnog ženskog roda, ali gramatičkog srednjeg roda jer uz nju ide pokazna zamenica srednjeg roda TO.
Kod različitih imenica koje se završavaju na -a, kao što su vladika, gazda, vojvoda, vođa imamo poklapanje prirodnog i gramatičkog roda u jednini, ali su u množini ove imenice uglavnom gramatičkog ženskog roda bez obzira na to što označavaju osobe muškog pola.
Broj imenica
Imenice imaju pored roda i gramatičku kategoriju broja. Ova kategorija nije klasifikaciona, već može imati dve vrednosti jedninu i množinu.
Jednina ukazuje na jedan pojam, a množina na više njih. U gramatici postoji još jedan pojam, a to je paukal.
Paukal je ostatak nekadašnej dvojine koja je postojala još u staroslovenskom jeziku. Paukal se upotrebljava uz brojeve dva, tri, četiri i oba.
Skoro sve reči u srpskom jeziku imaju svoje oblike jednine i množine. Međutim, postoje i one imenice koje se javljaju samo u jednom obliku.
Imenice koje se javljaju samo u obliku jednine nazivaju se Singularia tantum. To su vlastite imenice (osim prezimena i nekih geografskih naziva i naziva praznika), potom zborne imenice (pruće, voće, žbunje), gradivne imenice (šljunak, ulje, vosak, plastika) i neke apstraktne imenice (dobrota, mladost, pomoć).
Imenice koje se javljaju samo u obliku množine nazivaju se Pluralia tantum. To su vlastite imenice koje imenuju neke geografske pojmove i neke praznike (Zadušnice, Cveti, Karpati, Divčibare, Blagovesti, Vladimirci), zajedničke imenice koje označavaju predmete koji su sastavljeni iz dva dela ili je to nekakvo mnoštvo sitnih delova (gusle, orgulje, pantalone, kola, vrata, leđa, boginje, lazanje).
Kada se određuju rod i broj nekih imenica dešava se često da učenici ili oni koji ne poznaju dobro gramatiku srpskog jezika greše.
Najteže je određivati rod i broj imenica Pluralia tantum jer se zaboravlja da je imenica uvek u množini i da se rod određuje isključivo na osnovu toga.
Recimo, imenica VRATA je Pluralia tantum, ova imenica je srednjeg roda (množine) zbog toga što pokazna zamenica TA stoji uz imenice srednjeg roda (TA SELA).
