Književnost je umetnost reči. Sredstvo književnosti ili medijum kroz koji se književnost ostvaruje jeste jezik. Stil bi se zato mogao označiti kao način upotrebe jezika i svih onih zakonitosti, ali i bezgraničnih mogućnosti koje on nudi.
Reči imaju svoja uobičajena značenja u našem svakodnevnom sporazumevanju, ali se ta ista značenja menjaju i proširuju u umetničkoj, odnosno književnoj upotrebi jezika. U svakodnevnom životu i sporazumevanju, jezik služi da bismo usaglasili neke konkretne akcije u stvarnom životu i da bismo se sporazumevali, dok je svet književnosti jedan potpuno irealan svet koji postoji samo u stvaralačkom duhu onoga koji piše i koji se u našem duhu ovaploćuje kada čitamo.
U umetničkoj upotrebi jezik se menja iz samog osnova, menjaju se njegova značenja i njegova funkcija. To se postiže upotrebom različitih stilskih izražajnih sredstava. Da bismo najbolje razumeli jedan umetnički tekst, jednu pesmu, pripovetku ili roman, moramo poznavati osnove stilistike, potom leksikologije i svih njenih grana.
U teoriji književnosti se izučavaju različite stilske figure, tropi, igre rečima, uz čije poznavanje nam se širi doživljajna spoznaja onoga što kao čitaoci primamo.
Stilistika je nauka koja se bavi proučavanjem emotivnih osobenosti jezika. Ona tumači odstupanja od uobičajenog načina sporazumevanja koji u naš izraz unosi naša emocija. Stilistika proučava jezik u njegovoj vezi sa situacijom u kojoj se izražavamo, i u vezi sa mišlju, namerama, htenjima i osećanjima onoga koji govori.
U najopštijem smislu stil se može objasniti kao način nečijeg izražavanja. Reč stil je inače nastala od grčke reči stylos. Ova reč se upotrebljavala da bi se imenovala pisaljka kojom se pisalo po daščici premazanoj voskom.
Stilska izražajna sredstva se najčešće koriste u pesničkom jeziku. Pesnički jezik je jezik književnih umetničkih dela koji se odlikuje konkretnošću, slikovitošću u opisivanju, emocionalnošću u tonu izražavanja, ritmičnošću i preobražajem, punoćom i širinom značenja reči.
Pošto je pesnički jezik preobražen svakodnevni jezik, jasno je da će i načini i oblici njegovog saopštavanja da budu drugačiji od svakodnevnog govora. Ti posebni oblici i načini saopštavanja doprinose konkretnosti i emocionalnosti pesničkog jezika i daju mu simboliku, a jednim imenom se nazivaju stilske figure.
Stilske figure
Stilske figure se mogu podeliti na nekoliko grupa u odnosu na to da li se tu radi o promeni značenja pojedine reči (tada govorimo o tropima), da li se radi o promeni mesta u rečenici (inverzija), ili se radi o karakterističnom spoju nekih reči (stilske figure).
Takođe, može se govoriti i o posebnom isticanju pojedinih glasova u nekoj rečenici (zvučne figure).
Prva i jedna od bazičnih stilskih figura jeste poređenje ili komparacija. Svako poređenje se sastoji iz tri člana. To su predmet koji se poredi, zajednička osobina ovog predmeta sa onim sa kojim se poredi i sam predmet sa kojim se poredi. Uz pomoć ove stilske figure se postiže konkretnija slika, konkretizacija neke apstraktne pojave, itd.
Primer za poređenje:
Vitorog se mesec zapleo u granju starih kestenova; noć svetla i plava, ko nemirna savest što prvi put spava, tako spava more u nemom blistanju. (J. Dučić)
Između vaših ljubavi i vaše mržnje odnos je isti kao između vaših visokih planina i hiljadu puta većih i težih nevidljivih geoloških naslaga na kojima one počivaju. (I. Andrić)
Posebna vrsta poređenja jeste kontrast, drugačije rečeno antiteza. To je zapravo poređenje po suprotnosti, a ne po sličnosti. U kontrastu se izrazito ističu oba člana koja ga čine. Isto kao što se suprotne boje u slikarstvu dobro dopunjuju, tako isto i u stilskom izražavanju, kontrast može da dovede do postizanja veoma jake i konkretne jezičke slike.
Primeri za kontrast:
Ja bosiljak sejem, meni pelen niče.
Ovdje vas svako poznaje i voli, a tamo niko poznati vas neće; bolji su svoji i krševi goli no cvijetna polja kud se tuđin kreće. (A. Šantić)
Malopre smo spomenuli da se poređenje zasniva na zajedničkoj osobini između dva predmeta poređenja. Jedna druga stilska figura, koja se zasniva na poređenju, takođe je utemeljena na zajedničkoj osobini dva predmeta ili pojma, s tim što se kod nje izostavlja predmet koji se poredi i samo se navodi onaj predmet sa kojim se poredi. Tako bismo mogli reći da je metafora zapravo skraćeno poređenje. Metaforom se prenosi značenje jednog pojma iz određene oblasti u neku sasvim drugu oblast koja je njoj tuđa. Metafora prenosi značenje jednog pojma ili reči na neki drugi predmet ili pojavu (pojam). Kada za nekog kažemo da se metaforično izražava, to znači da on koristi prenesenu upotrebu reči.
Primer za metaforu:
Usne su joj ružom uždene, med kojima katkad sijeva, snježna grivna sitna bisera. (P. P. Njegoš)
Zajednička osobina, u ovom slučaju, jeste belina zuba i bisera.
Stilska figura kod koje veza između dva pojma nije stvorena na osnovu njihove sličnosti ili suprotnosti, već na osnovu logičke zavisnosti jeste metonimija. Prost primer za to je kada za nekoga kažemo da je kukavica, a ne strašljivac, mi smo upotrebili metaforu jer smo iskoristili zajedničku osobinu a to je plašljivost. Međutim, kada za nekog kažemo da uspeva da živi od svojih deset prstiju, umesto da kažemo da živi isključivo od svoga rada, onda smo upotrebili metonimiju. U stvari, zamenili smo pojmove, upotrebili smo pojam sredstva kojim se izvršava radnja umesto pojma same te radnje. Između jednog i drugog postoji logička veza.
Najpoznatiji primeri za metonimiju su:
Kad ustane kuka i motika, biće Turkom po Mediji muka.
Ovde kuka i motika znači “seljaci”. Umesto da se imenuje radnik, upotrebljen je njegov alat.
Pojeo je tri tanjira (nečega). Naravno da niko nije pojeo tanjir, već ono što je bilo sipano u tanjir. Dakle sadržaj je zamenjen posudom.
Hiperbola je jedna od stilskih figura uz pomoć koje se najjače izražava emocionalni ton jezika. Hiperbola je preuveličavanje osobina nekog pojma ili predmeta, kao i intenziteta situacije da bi sve to imalo jače dejstvo.
Primeri za hiperbolu:
I kad nam muške uzmete živote, grobovi naši boriće se s vama. (A. Šantić)
Kad je viđu đe se smije mlada, svijet mi se oko glave vrti. (P. P. Njegoš)
Drzneš li dalje, čućeš gromove, kako tišinu zemlje slobodne sa grmljavinom strašnom kidaju. (Đ. Jakšić)
Epiteti imaju vrlo sličnu funkciju kao metafora ili poređenje. Epiteti su reči koje stoje uz imenicu i otkrivaju neku njenu karakterističnu osobinu, koja je pogodna baš za opisivanu situaciju.
Primer za epitet:
A dva-tri uboga i malokrvna drveta, rasturena samo sredinom dvorišta, uvek izranavljena i oguljena, žive mučeničkim životom, izvan godišnjih doba. (I. Andrić)
