Alber Kami (Albert Camus) je bio izuzetan filozof, pisac i novinar francusko-alžirskog porekla. Stvarao je sredinom 20. veka. Pažnju čitalaca privlači sa tri romana Stranac (1942), Kuga (1947) i Pad (1956), potom dramama Kaligula (1944), Nesporazum (1944) i Opsadno stanje (1948), a naročito svojim komentarom na roman Stranac koji je objavljen u vidu filozofskih eseja pod naslovom Mit o Sizifu.
Kami je 1957. godine dobio najveće svetsko priznanje kada mu je uručena Nobelova nagrada za književnost, a umro je sa svega 46 godina, kada je doživeo saobraćajnu nesreću sa svojim izdavačem Mišelom Galimarom koji je vozio auto. Sportski auto Facel Vega se zakucao u drvo, a u džepu Albera Kamija je bila karta za voz koji je odlučio da propusti u poslednjem trenutku.
Kamijeva slava počela je i još uvek se zasniva na njegovom romanu Stranac. Radnja je smeštena u Kamijevom rodnom Alžiru i prati priču o lakoničnom, ravnodušnom i ironičnom junaku zvanom Merso (Mersault) – čoveku koji ne vidi svrhu u ljubavi, poslu ni prijateljstvu – i koji jednog dana – gotovo slučajno – ubija Arapina bez ikakve sopstvene motivacije da to učini. Okončava tako što je osuđen na smrt – delimično zbog toga što nije pokazao nikakvo kajanje, ali i zato što skoro da ne pokazuje nikakvu zabrinutost kada je njegova sudbina u pitanju.
Roman zahvata stanje uma koje je sociolog Emil Durkhajm definisao kao anomiju, rastrojstvo, beznačajno, neugodno, otuđeno stanje u kojem se čovek oseća potpuno odsečenim od drugih i ne može pronaći način da podeli sa drugim bićima svoje simpatije ili vrednosti.
Čitanje Stranca već dugo predstavlja obavezan deo odrastanja i obrazovanja mnogih tinejdžera širom sveta.
Junak Stranca, Merso, ne može da prihvati bilo koji od standardnih odgovora na pitanje zbog čega su stvari takve kakve jesu. On vidi hipokriziju (licemerstvo) i sentimentalnost svuda i u svemu – i nije u stanju da to previdi. On je čovek koji ne može da prihvati normalna objašnjenja koja se daju da bi se objasnile stvari kao što su obrazovni sistem, radno mesto, veze i odnosi ili mehanizmi vlasti. On stoji izvan normalnog života buržoaske klase, veoma je kritičan prema stegnutom moralu i malo zabrinut za novac i porodicu.
Kao što je i sam Kami rekao u predgovoru koji je napisao za američko izdanje romana: “Merso ne igra nikakvu igru. On odbija da laže…on kaže jasno i glasno ono što zaista misli, on odbija da sakrije svoja prava osećanja – te se društvo odmah oseća napadnutim”.
Veliki deo neobično prikrivenog kvaliteta romana dolazi od hladno-distanciranog pripovedanja kojim nam se Merso obraća.
Početak romana je jedan od najlegendarnijih početaka u svetskoj književnosti 20. veka, koji ujedno diktira i čitav kasniji tonalitet romana: “Majka mi je danas umrla. A možda i juče, ne znam.”
Završetak je snažan i prkosan. Merso, osuđen na smrt zbog ubistva počinjenog skoro improvizovano (jer možda bi moglo da bude interesantno videti kako izgleda pritisnuti okidač), odbacuje bilo kakvu utehu i herojski prihvata totalnu indiferentnost univerzuma prema čovečanstvu: “Preostaje mi da poželim da na dan mog pogubljenja bude mnogo gledalaca i da me dočekaju s povicima mržnje”.
Pored Stranca, Kamijeva slava počiva na eseju, objavljenom iste godine kada i roman, pod nazivom Mit o Sizifu. Ova knjiga, takođe, ima težak i snažan početak: “Postoji samo jedan ozbiljan filozofski problem, a to je samoubistvo. Rasuđivanje o tome da li je život vredan življenja ili ne je fundamentalno filozofsko pitanje”. Razlog za ovaj težak izbor u Kamijevim očima, leži u tome što čim počnemo da razmišljamo ozbiljno, kao što to čine filozofi, uvidećemo da život nema nikakvog smisla i stoga ćemo biti primorani da se zapitamo da li treba ili ne treba da ga okončamo.
Da bismo dali smisao ovoj prilično ekstremnoj tvrdnji i tezi, moramo da smestimo Kamija u istoriju ljudske misli. Njegova dramatična izjava da bi trebalo da uzmemo u obzir samoubistvo kao rešenje jer je život besmislen, počiva na prethodnom razmišljanju da bi život zapravo mogao imati smisla u značenju “božjeg dara”. Ovaj koncept koji je mnogima danas potpuno stran je koncept koji imamo na umu poslednjih 2000 godina, barem u zapadnoj civilizaciji. Koncept života osmišljenog Bogom je koncept koji zastupa institucija koja nosi poznat naziv: Hrišćanska crkva.
Kami stoji u istom redu sa mnogim misliocima: Kjerkegorom, Ničeom, Hajdegerom i Sartrom. Svi oni iznose shvatanje da u stvari nema nikakvog predodređenog smisla u našim životima. Mi smo samo biološka materija koja se besmisleno vrti na malenoj steni u uglu indiferentnog univerzuma. Mi ovde nismo postavljeni od strane nekog blagonakolonog božanstva i zamoljeni da radimo na svom spasenju u vidu 10 božjih zapovesti ili u skladu sa svetim jevanđeljima. Nema nikakvog putokaza i nikakvog većeg cilja koji nas vodi. I to je ta realizacija koja leži u središtu mnogih kriza ličnosti o kojoj su govorili mislioci koje danas znamo pod imenom egzistencijalisti.
Dete očajnog modernizma, Alber Kami, prihvata da je čitav naš život apsurdan u jednom širem planu i smislu, ali, za razliku od nekih filozofa, on svoju misao izvodi u maniru opiranja potpunoj bespomoćnosti ili nihilizmu. On tvrdi da moramo živeti sa saznanjem da će naši napori u velikoj meri biti beskorisni, da će naši životi ubrzo biti zaboravljeni i da je naša ljudska vrsta nepovratno korumpirana i nasilna. Ipak, živeći sa tim saznanjem, sve to treba da izdržimo i proživimo.
Svi mi sličimo Sizifu, kome je od strane bogova naređeno da valja kamen uzbrdo i da ga posmatra kako se ponovo skotrljava niz padinu – bez prestanka.
Kratak sadržaj romana Stranac
Merso, narator, mlad je čovek koji živi u Alžiru. Nakon što je primio telegram u kome ga obaveštavaju da je njegova majka umrla, on seda na autobus za Marengo, gde je njegova majka živela u staračkom domu. Spava tokom celog puta. Kada stigne, razgovara sa direktorom staračkog doma. Direktor dozvoljava Mersou da vidi svoju majku, ali Merso shvata da je telo već zatvoreno u kovčegu. Odbija ponudu čuvara da otvori kovčeg.
Te noći, Merso bdi nad majčinim kovčegom. Prilično ga nervirajući, pričljivi čuvar ostaje sa njim sve vreme. Merso puši, pije kafu. Sledećeg jutra, pre sahrane, ponovo se sastaje sa direktorom. On ga obaveštava da će Tomas Perez, čovek koji je bio blizak sa Mersoovom majkom, prisustvovati sahrani. Procesija se kreće kroz malo selo u blizini, ali Perezu teško pada koračanje i vrućina. Merso saopštava da se ne seća sahrane. Te iste noći, srećno stiže nazad u Alžir.
Sledećeg dana, Merso odlazi na javnu plažu kako bi se okupao. Tamo nailazi na Mari Kordonu, bivšu koleginicu. Dogovaraju se da uveče izađu u bioskop kako bi gledali neku komediju. Nakon filma, provode noć zajedno. Kada se Merso probudio, Mari je već otišla. Ostaje u krevetu sve do podneva, a potom sedi na terasi sve do večeri, gledajući kako ljudi prolaze ulicom.
Sledećeg dana, u ponedeljak, Merso se vraća na posao. Ručao je sa prijateljem Emanuelom, a potom radio celo popodne. Dok se penjao stepeništem do svog stana te noći, Merso nailazi na Salamana, starca koji živi u njegovoj zgradi. Starac ima nekog šugavog psa. Merso takođe nailazi na komšiju Rejmona Sintesa, za koga se uveliko govori da je makro. Rejmon poziva Mersoa na večeru. Tokom večere, Rejmon prepričava kako je prebio svoju ljubavnicu nakon što je otkrio da ga je varala. Kao rezultat, upao je u tuču sa njenim bratom. Rejmon sada želi da izmaltretira još više svoju ljubavnicu, ali mu je potreban Merso kako bi napisao pismo u kome će namamiti ljubavnicu da mu se vrati. Merso pristaje i piše pismo te noći.
Sledeće subote, Mari dolazi kod Mersoa u stan, pita ga da li je voli, a on joj odgovara da “to ništa ne znači”, ali verovatno da ne. Njih dvoje potom čuju vikanje koje dolazi iz Rejmonovog stana. Izlaze u hodnik i vide da dolazi policajac. Policajac šamara Rejmona i kaže mu da će biti priveden u stanicu zbog toga što je prebio ljubavnicu. Kasnije, Rejmon traži od Mersoa da svedoči za njega, a Merso se slaže. Te noći, Rejmon nailazi na Salamana, koji plače zbog toga što je njegov pas pobegao.
Mari pita Mersoa da li želi da je oženi. On odgovara indiferentno, ali kaže da mogu da se venčaju ako ona to želi, pa oni postaju verenici. Sledeće nedelje, Merso, Mari i Rejmon odlaze u kuću na plaži kod Masona, jednog od Rejmonovih prijatelja. Plivaju u okeanu, a zatim ručaju. Tog popodneva, Mason, Rejmon i Merso, nailaze na dva Arapina na plaži, od kojih je jedan brat Rejmonove ljubavnice. Nastaje tuča i Rejmona izbodu. Nakon što je zavio rane, Rejmon se vraća na plažu sa Mersoom. Pronalaze Arape kod izvora. Rejmon razmišlja da ih upuca svojim pištoljem, ali ga Merso odgovara od te ideje i odnosi njegov pištolj. Kasnije, međutim, Merso se vraća na izvor da se rashladi i, bez ikakvog razloga, puca u brata Rejmonove ljubavnice.
Merso je uhapšen i bačen u zatvor. Njegov advokat je zgađen Mersoovim nedostatkom kajanja zbog počinjenog zločina, a naročito činjenicom da Merso uopšte nije pokazao znake žaljenja na majčinoj sahrani. Kasnije, Merso se sastaje sa istražnim sudijom, koji uopšte ne može da razume Mersoove postupke. Sudija vitla Hristovim raspećem pred Mersoovim očima i zahteva da se Merso pokaje i poveruje u boga. Merso odbija, insistirajući na tome da on ne veruje u boga. Sudija ne može da prihvati Mersoov nedostatak vere i na kraju ga proglašava Gospodinom Antihristom.
Jednog dana, Mari posećuje Mersoa u zatvoru. Tera sebe da bude nasmejana tokom posete i pokazuje nadu da će Merso biti pomilovan i da će se venčati. Dok čeka svoje suđenje, Merso se polako navikava na zatvorski život. Njegova izolacija od prirode, žena i cigareta ga isprva muči, ali se postepeno prilagođava da živi bez svega toga i uskoro više ne primećuje njihovo odsustvo. Pokušava da okupira svoj um i spava tokom celog dana.
Merso je odveden u sudnicu rano ujutru na dan suđenja. Posmatrači i novinari se nalaze u sudnici. Tema suđenja se vrlo brzo pomera sa ubistva na opštu diskusiju o Mersoovom karakteru i posebno na diskusiju o njegovoj reakciji na majčinu smrt. Direktor i nekoliko drugih ljudi koji su prisustvovali bdenju i sahrani pozvani su da svedoče i svi su isticali to da Merso nije pokazao ni trunku žaljenja, tuge, niti je zaplakao. Mari je nerado ispričala da su dan nakon sahrane ona i Merso išli na sastanak i gledali komediju. Tokom sabiranja utisaka sa svedočenja sledećeg dana, tužilac naziva Mersoa čudovištem i govori da njegov nedostatak moralnih osećanja ugrožava čitavo društvo. Merso se proglašava krivim i osuđuje na smrt.
Merso se vraća u zatvor kako bi čekao svoju egzekuciju. Bori se sam sa sobom kako bi se pomirio sa sopstvenom situacijom i ima problem da prihvati neminovnost i neizbežnost njegove sudbine. On zamišlja bekstvo i sanja kako popunjava pravnu žalbu.
Jednog dana, protiv Mersoove volje, dolazi mu u posetu sveštenik. On poziva Mersoa da se odrekne svog ateizma i da se okrene bogu, ali Merso odbija. Isto kao i sudija, sveštenik ne može da veruje da Merso nema veru. Merso iznenada postaje besan, hvata sveštenika i počinje da viče na njega. Viče kako je u pravu što veruje u besmisao i u čisto fizički svet. Po prvi put, Merso zaista prihvata ideju da ljudska egzistencija nema veće značenje. On napušta bilo kakvu nadu u budućnost i prihvata “nežnu ravnodušnost sveta”. Ovo prihvatanje čini Mersoa srećnim.
