Nauka koja se bavi proučavanjem stiha i njegovih opštih i posebnih osobina, naziva se versifikacija.
Pošto dela koja su pisana stihom imaju mnoge svoje posebne osobine, posebno ako se posmatraju u svom razvitku, i stih je vremenom postao sve složeniji po svojim osobinama, pa su se pojavile razne discipline koje su se bavile proučavanjem posebnih osobina stiha kao ritamske jedinice za sebe i u vezi sa njegovim većim ritamskim celinama.
Te discipline se nazivaju metrika i prozodija. Vrlo često se ova tri naziva izjednačuju po značenju i upotrebljavaju jedan umesto drugog, što je pogrešno. Zbog različite prirode stiha u poeziji raznih naroda, svaki od ova tri termina ima posebno značenje i upotrebu.
Metrika (od grč. reči metron što znači mera), bavi se merenjem stiha i utvrđivanjem njegovih osnovnih ritamskih jedinica; ona proučava različite rasporede dugih i kratkih slogova u antičkom stihu, kao i razne odnose stiha prema većim ritamskim jedinicama. Kao takva ona je samo jedan deo nauke o stihu, jedan deo versifikacije.
Prozodija (od grč. reči pros što znači prema i ode što znači pesma) se takođe bavi proučavanjem stiha, ali u vezi sa dužinom i kratkoćom slogova najmanjih njegovih ritamskih jedinica, to znači kvantitetom slogova, odnosno kvantitativnim osobinama stiha; drugim rečima, prozodija sadrži pravila o upotrebi kratkih i dugih slogova u stihu. I prozodija, kao i metrika, predstavljaju razne delove versifikacije, koja proučava sve osobine stiha uopšte, stiha kao jednog posebnog vida organizacije pri izražavanju misli i osećanja.
Po svojim oblastima proučavanja versifikacija je, dakle, sveobuhvatna nauka o stihu. U pojam versifikacije, prema tome, ulaze obe njene discipline, i metrika i prozodija.
Reč versifikacija dolazi od latinske reči versus, što znači okretanje, obrtanje, vraćanje. Kako su se stihovi kao ritamska celina još od najstarijih vremena pisali svaki u posebnom redu, to je pesnik, pišući stihove, kad bi završio sa pisanjem jednog stiha, morao da se vraća na početak prvog stiha da bi ispod njega napisao drugi, na početak drugog stiha da bi napisao treći, itd. Otuda je reč versus dobila značenje stih.
Stih je međutim grčka reč i znači red (stihos) u smislu sukcesivnom, a zatim znači i linija, vrsta. U pesmi je stih osnovna ritamska jedinica i celina. On se deli na manje ritamske jedinice: polustihove i stope. Stopa je najmanja ritamska jedinica.
Prema tome, stih je više stopa koje čine jednu ritamsku celinu. On može, ali ne mora, da čini i misaonu celinu. Više takvih ritamskih, odnosno misaonih celina čine veću ritamsku jedinicu i celinu – strofu. Stroga najčešće predstavlja i misaono, odnosno emocionalno jedinstvo i celinu.
Osnovi srpske versifikacije
Naša versifikacija je silabičko-tonska, odnosno ritam se u njoj određuje prema broju slogova u stihu i prema odmoru na određenom mestu u stihu, prema takozvanoj cezuri (silabički princip), kao i prema rasporedu akcenata u stihu (tonski princip). I u našoj su versifikaciji nazivi za pojedine stope, odnosno za raspored akcenata u najmanjim ritmičkim jedinicama, uzeti takođe iz grčko-latinske metrike, tako da i mi imamo trohejske, jampske, daktilske i druge stihove.
Prema tim stopama trebalo bi da naši trohejski stihovi imaju naglašene sve neparne slogove, jampski stihovi sve parne slogove, a daktilski stihovi svaki treći slog počevši od prvog.
Međutim, novija ispitivanja našeg pesničkog ritma utvrdila su da srpski stih nije stopni stih, odnosno da se u njemu ne ostvaruje idealna shema određene stope. Stihovi u kojima bi jedna stopa, npr. trohej, bila idealno zastupljena, vrlo su retki.
Najčešće vrste stihova u srpskom jeziku
U srpskoj narodnoj poeziji postoje dva najraširenija stiha. To su epski deseterac i lirski deseterac.
Epski deseterac ima ove odlike: deset slogova; stalnu cezuru posle četvrtog sloga; četvrti i deseti slog nisu nikad naglašeni; akcenat pada u većini na neparne slogove (naročito na prvi i peti), ali mogu biti naglašeni i parni slogovi; deveti slog kad je naglašen obično je dug, a sedmi i osmi, kad su naglašeni, obično su kratki; prvi polustih se sastoji skoro isključivo od parnih akcenatskih celina (2+2; 4), dok se u drugom polustihu pored parnih javljaju i trosložne akcenatske celine (3+3); svaki stih predstavlja određenu sintaksičku celinu.
Lirski deseterac ima stalnu cezuru posle petog sloga, a svaki polustih mu se raspada na dve akcenatske celine: jednu dvosložnu i jednu trosložnu (2+3) ili obrnuto (3+2). Ovaj stih se upotrebljava u lirskoj narodnoj poeziji, i zato se naziva lirskim desetercem.
Nekada je u epskoj narodnoj poeziji postojao i duži stih, u takozvanim pesmama bugaršticama. To je bio stih od petnaest ili šesnaest slogova sa cezurom posle sedmog, odnosno posle osmog sloga.
U srpskoj umetničkoj poeziji postoji mnogo veća raznovrsnost stihova. Pored epskog deseterca i lirskog deseterca i osmerca iz narodne poezije (parni stihovi), koje su naročito mnogo upotrebljavali naši pesnici romantizma kao B. Radičević, Zmaj, Đ. Jakšić, javljaju se i neparni stihovi (sedmerac, deveterac, jampski deseterac, jedanaesterac).
Kod V. Ilića imali smo i kombinacije dvosložnih i trosložnih akcenatskih celina u raznim stihovima, naročito u heksametru.
Kod Dučića i Rakića, veoma su česti stihovi od dvanaest slogova, a kod pesnika avangarde i posleratne književnosti sve više preovlađuju čisti tonski stih i slobodni stih.
Slobodni stih napušta jednak broj slogova u stihu, jednak broj akcenata i veoma često i rimu, tako da se sve više približava ritmičkoj prozi. Jedinstvo ritma tu se postiže raznim sredstvima: sintaksičkim ili leksičkim paralelizmima, opkoračenjima (presecanjem sintaksičkih rečeničkih ili sintagmatskih celina podelom u dva stiha), ponekad i rimom.
Strofa u srpskom jeziku
Dva stiha ili više stihova koji su uejdinjeni istom ritmičkom organizacijom nazivaju se strofom. Strofa obično čini i jednu misaonu celinu, ali to ne mora uvek biti, pa je njeno jedinstvo uglavnom ritmičko jedinstvo.
Strofe mogu biti od dva stiha i tada se zovu distih.
Mogu biti od tri stiha i tada se zovu tercet.
Mogu biti od četiri stiha i tada se zovu katren.
Kada su strofe sastavljene od pet stihova nazivaju se kvinta.
Strofa od šest stihova naziva se sekstina.
Strofa od sedam stihova naziva se septima.
Strofa od osam stihova naziva se oktava, od devet nona, a od deset stihova decima.
Šta je to sonet?
Pesma koja se sastoji od četrnaest stihova, odnosno od dva katrena i dva terceta, naziva se sonet.
Ako povežemo četrnaest soneta tako da se zadnji stih jednog ponavlja kao prvi stih sledećeg, a prvi i poslednji stihovi grade petnaesti, onda se on zove sonetni venac, a taj petnaesti sonet se naziva majstorski sonet.
Šta je opkoračenje?
Ukoliko se jedna sintaksička celina ne završava u jednom stihu, nego se prenosi u drugi stih ili se prenosi iz zadnjeg stiha jedne strofe u prvi stih sledeće strofe, onda se dobija opkoračenje (anžambman):
Zgurena na snegu, seoska kapela
zebe usred groblja. Nebesa su bela… (J. Dučić)
Značaj opkoračenja se sastoji u tome što se i reč na kraju stiha i reč koja se prenosi u sledeći, naročito ističu i što se ovakvom organizacijom stihova postiže razgovorni karakter pesničke reči.
Rima i vrste rima
Rima ili slik je glasovno podudaranje reči na kraju dvaju stihova počinjući od naglašenog vokala poslednje reči u stihu pa do kraja te reči. Rima je pravilna ukoliko se glasovno poklapaju svi glasovi; rima je čista ako se poklapa i akcenat; rima je bogata ako podudaranje počinje i pre naglašenog vokala.
Rima se naziva muškom ako je podudaranje samo u jednom slogu, a ženska ako je podudaranje u dva sloga.
Leoninska rima je ona rima koja se ostvaruje u sredini i na kraju jednog stiha.
Prema rednom broju stihova koji se rimuju rima može da bude parna kada se rimuju dva uzastopna stiha (aa, bb, cc). Može biti ukrštena, kada se rimuju prvi i treći, drugi i četvrti stih (abab).
Može biti obgrljena kada se rimuju prvi i četvrti, drugi i treći stih (abba).
