Jedno od večitih pitanja sa najčudnijim i ponekad degutantnim odgovorima – zašto je more slano?
Salinitet u morima i okeanima
Salinitet se tehnički izražava u promilima (‰). Kada bi salinitet iznosio 1 ‰, to bi značilo da u 1 l vode ima rastopljenog 1 grama soli.
Kada se radi o morima i okeanima, procenjuje se da u svim vodama na planeti Zemlji ima preko 50 kvadrilijuma tona soli, što je preko 50 miliona milijardi tona. Hipotetički gledano, kada bi sva voda sa Zemlje isparila, sloj soli koji bi ostao iza svih mora, reka, jezera i okeana bi bio visok preko 150 m, što je jednako visini nebodera od 50 spratova, ako ne i više.
Kada pričamo o konkretnim brojkama, prosečan salinitet mora i okeana se kreće između 32 ‰ i 35 ‰. Najslanija voda je u Crvenom moru i Persijskom zalivu, u kojima salinitet iznosi 40 ‰, dok u Mrtvom moru salinitet iznosi 33 ‰.
Najslaniji okean na svetu je Severni Atlantski okean, čiji salinitet iznosi 37,9 ‰, a najmanji salinitet se beleži u polarnim krajevima.
Mora i okeani sa najmanjim salinitetom su definitivno oni u koja se ulivaju slatkovodne reke, kao i okeani i mora u polarnim oblastima u kojima je zaleđena slatka voda.
PH vrednost
Pored saliniteta, mora i okeani uglavnom imaju i ustaljenu pH vrednost, odnosno kiselost. Za neutralnu pH vrednost se univerzalno uzima vrednost 7, a pH vrednost mora i okeana uglavnom varira između pH 7,4 i pH 8,3, što je u principu optimalna vrednost. Ukoliko bi, pak, došlo do povećanja kiselosti voda u morima ili okeanima, celokupna ekologija tih mora ili okeana bi bila u opasnosti.
Činioci koji utiču na salinitet u morima i okeanima
Činjenica koja nije poznata laicima, ali je zapravo potkrepljena naučnim dokazima, je da sve prirodne vode – kišne kapi, reke, jezera, okeani, u sebi sadrže i rastvorljive materije koje naučnici nazivaju solima. Ipak, vodu sa česme ili vodu iz reka ili direktno sa izvora možemo piti bez problema, dok nam vode iz mora i okeana uopšte ne prijaju zbog velikog saliniteta. Zašto je to tako?
Odgovor je prost – okeani i mora nisu sama po sebi slana, već njihov salinitet zavisi od više faktora.
Prvi od njih su reke koje se ulivaju u njih. Ove reke već same po sebi donose određene količine soli u vode u koje se ulivaju, a, usputno, tokom svog toka, reke sakupljaju i minerale i soli koje se nalaze na njihovom dnu, kao i minerale i soli sa stena koje su u njih potopljene. Ove količine soli nisu naročito značajne, kako bi učinile mora i okeane toliko slanim, ali, u kombinaciji sa ostalim faktorima, i reke koje se ulivaju u njih igraju značajnu ulogu u povećavanju saliniteta mora.
Drugi značajan faktor koji ima velikog uticaja na salinitet mora i okeana je isparenje. Naime, tokom kondenzacije, voda odlazi u atmosferu, ali sa sobom ne odnosi i količine soli koje ima u sebi, već ona ostaje na dnu mora ili okeana. Inače, so se spušta na okeansko dno na identičan način i u hladnijim predelima, kada dođe do leđenja vode. Ono što se dalje dešava jeste da voda, koja je u vidu pare otišla u atmosferu, vremenom opet u vidu kiše dolazi u okean ili more, ali se more ili okean iznova puni vodom koja se uliva iz neke od reka, koja sa sobom nosi nove taloge soli, pa voda ovim tempom, nakon određenog vremena postaje još slanija.
Salinitet mora i okeana dalje zavisi i od otapanja leda, dotoka kiše, količine različitih atmosferskih padavina, talasa i morskih struja, hlađenja magmatskih stena Zemljine kore, trošenja sedimenata i stena sa dna okeana, tvorevina koje izlaze iz Zemljine kore tokom vulkanskih erupcija i drugih vulkanskih aktivnosti i mnogo čega drugog.
Još jedan od faktora koji utiče na nivo saliniteta u ovim vodama je živi svet u njemu. Naime, neki od organizama koji žive u morima ili okeanima u svom organizmu sadrže određene količine soli, koju različitim biološkim ili fiziološkim procesima izbacuju iz svog organizma u okeane ili mora.
Ipak, u morima i okeanima, pored svima već poznatih delfina, kitova, ajkula i riba, žive i drugi organizmi koji na neki način održavaju balans saliniteta. Na primer, različiti mekušci i rakovi so iz mora koriste za formiranje svojih skeleta i oklopa.
Neki drugi organizmi, kao što su mikroskopski sitne alge i bakterije, jednostavno upijaju so kako bi opstale.
A šta se dešava sa organizmima koji so zapravo apsorbuju u vode mora ili okeana? S obzirom na to da ovi organizmi, logično, već imaju određenu količinu soli u svojim organizmima, nakon njihovog odumiranja mora da postoji neki način da se ova količina soli reguliše.
Ukoliko ovakvi organizmi jednostavno odumru, njihovi leševi padaju na dno mora ili okeana. Isto se dešava i sa izmetom koji ispuštaju drugi organizmi koji se hrane ovim organizmima. U svakom moru i svakom okeanu žive i brojne sitne bakterije, koji se ovakvim organizmima hrane, te ih razlažu i razgrađuju, što dalje umanjuje njihov učinak u porastu slanosti vode.
Kada već govorimo o balansu slanosti voda u morima i okeanima, činjenica je da bi se salinitet prebrzo povećavao da nije i nekih drugih čestica u vodi, koje čestice soli vezuju za sebe.
Naime, tokom svog toka, reke koje se ulivaju u velika mora ili okeane, pored soli i minerala, u okeane i mora donose i određene količine gline, vulkanskog pepela i sličnih materija, koje čestice soli privlače i prilepljuju za sebe, vukući ih sa sobom na morsko ili okeansko dno, gde ih dalje ili sitne bakterije razlažu ili se čestice soli vezuju za stene na dnu.
Osim toga, već izvesno vreme postoje i naučne teorije o nestanku soli iz mora i okeana tokom prevlačenja Zemljine ploče. Naime, tokom vremena se velike količine soli talože na dno mora ili okeana, a Zemljina kora se prirodno sastoji od više tektonskih ploča koje se međusobno dodiruju. Teža ploča se zatim polako podvlači pod lakšu i tone u užarenu masu, odnosno lavu, a smatra se da tokom ovog procesa, ta tektonska ploča sa sobom ispod površine odnosi i veliku količinu soli koja je bila nataložena na okeanskom ili morskom dnu.
