Život i priključenija – prepričano, analiza lektire, likovi

1811.godine umro je Dositej Obradović. Nešto više od dva veka prošlo je od njegovog imenovanja za “popečitelja prosveštenija” odnosno ministra prosvete obnovljene srpske države posle viševekovnog turskog ropstva.

Malo pre toga, Dositej je uz veliku podršku Karađorđa Petrovića osnovao preteču univerziteta, Veliku školu u Beogradu. Nije svoj poziv ministra prosvete Dositej osetio tada, njemu se to dogodilo mnogo pre ozvaničenja, dok je u svojim delima i svojim porukama svom narodu ostavljao amanet, učio ga i prosvećivao.

Dositej Obradović je bio jedan od najvećih učitelja i to mladih ljudi ili kako je on voleo da kaže, junosti. Delo Dositeja Obradovića bilo je posvećeno mladima duhom koji su mogli biti i odrasli ljudi, kao i mladom građanskom sloju koji je tek počeo da se navikava na knjige i na to da bude otvoren prema svetu i svemu što on dostiže i nosi sa sobom.

Bez obzira na žanr, sva dela Dositeja Obradovića bila su u svojoj suštini prosvetiteljska. On je u njima izražavao želju da pouči ljude, da ih upozna sa svetskim vestima i dostignućima, da prenese znanja koja će mu biti na korist, ne bi li njegov srpski rod napredovao i ne bi li se priključio državama Evrope koje su bile razvijene i koje su vodile u bolje sutra.

Loading...

U Haleu, u Nemačkoj, radovao se brojnim mladim ljudima koji su učili i bio je srećan što oko sebe vidi hiljade polaznika univerziteta. Tada je i dobio ideju da bi tako nešto moglo da postoji i u Srbiji.

Put Dositeja Obradovića nije bio lak i pravolinijski, naprotiv. Rodio se u Čakovu, u današnjoj Rumuniji 1739. ili 1742. godine. Na rođenju je dobio ime Dimitrije. U to vreme ovaj deo Banata pripadao je Austriji. Otac Đurađ bio je trgovac i ćurčija. Za kratko vreme umiru mu roditelji, a on i ostalo troje dece bivaju rastureni po familiji. Dimitrije je otišao kod rođaka koji je primetio da je Dimitrije talentovan i da voli knjigu. Odlučuje da ga sprema za sveštenika. Mali Dimitrije je u to vreme čitao žitija svetih i puno se predavao maštanju da će postati i sam svetac.

Sklon sanjarenju, jednom je poželeo da pobegne sa nekim kaluđerima u Tursku, kako bi stigao do pustinje i tamo se posvetio potpunom asketizmu. Na sreću, rođak je uspeo da ga spreči i da bi ga nekako spasio od maštanja i fantaziranja, poslao ga je u Temišvar da uči jorgandžijski zanat.

Ipak, ni to ga nije sprečilo da pokuša da ostvari svoj naum. 1757. godine je pobegao u manastir Hopovo i tamo se obratio igumanu Teodoru Milutinoviću. Iguman je primetio da je Dimitrije bistar, da ume da čita i prihvatio ga je. 1758. godine, Dimitrije prima monaški čin i dobija duhovno ime Dositej. Ubrzo, u Karlovcima je rukopoložen i postao je đakon.

Međutim, palanački duh u manastirskom opštežitiju, podsmeh i ljubomora, dovode Dositeja u stanje velike sumnje. Dolazi u susret sa svetovnim knjigama, čita iz njih, počinje da uči i latinski jezik i od tog trenutka njegova želja je bila da što više proširi svoje znanje i da dobije priliku da izučava prave nauke, a ne samo crkvene. Iguman Teodor ubrzo umire i Dositej odlučuje 1760. godine da napusti manastir Hopovo.

Željan znanja odlazi na putovanja po čitavoj Evropi. Tamo prima ideje racionalizma i prosvetiteljstva i trudi se da ih prenese svojim Srbima.

Piše, prevodi, uči, sluša predavanja najpoznatijih evropskih profesora, ali učestvuje i u Prvom srpskom ustanku i obnavljanju srpske države.

Od 1783. godine, Dositej je počeo da objavljuje svoja najbolja i najvrednija dela.

loading...

Prvo štampano delo bila je njegova autobiografska knjiga “Život i priključenija”. U ovoj knjizi je ispripovedao čitav svoj život do 39. godine. Usput je promišljao o neophodnosti otvaranja narodnih škola, o zaostalim kaluđerima i sveštenstvu koje je napadao, o važnosti nauke, itd.

Autobiografski roman “Život i priključenija”

Kao što je rečeno, Dositej je ovaj roman napisao 1783. godine. Roman pripada epskom književnom rodu, a po vrsti je autobiografski roman. Čitava radnja u romanu se odvija u 18. veku i to u mestima koja su vezana za život Dositeja Obradovića i njegova kretanja – Banat, Rumunija (Temišvar), Fruška gora.

Tema romana su život i detinjstvo glavnog junaka, samog Dimitrija Dositeja Obradovića, njegove zgode i nezgode, kao i saveti koje autor daje. U romanu se pojavljuju i drugi likovi, kao što su njegov rođak, potom Niko njegov drug, iguman Teodor Milutinović i drugi.

Roman se sastoji iz dva dela, s tim što je drugi deo napisan 1788. godine.

U prvom delu romana “Život i priključenija” autor detaljno opisuje sva sećanja iz njegovog najranijeg detinjstva. Opisivao je roditelje, ali i sve članove porodice kojih se sećao, kako one iz uže familije, tako i one iz šire porodice. Naročitu pažnju posvećuje svom rođaku sa kojim je provodio dosta vremena nakon što su mu roditelji umrli. Ovde govori o tome kako ga je rođak školovao i kako ga je poslao da uči zanat. Nakon toga opisuje detaljno svoje bekstvo u manastir Hopovo na Fruškoj gori.

Loading...

Ovaj prvi deo romana ima dijaloške delove, ali i narativne delove u kojima autor poučava čitaoce, daje im moralne pouke, komentariše i savetuje kako treba vaspitavati decu. Mogli bismo reći da je način pripovedanja narativno-refleksivni (misaoni).

Čitav prvi deo romana se može struktuirati kao narativni u kome opisuje svoje doživljaje i sećanja i misaono-refleksivni u kome izlaže svoja zapažanja, razmišljanja i na kraju daje naravoučenije. Svaka glava na kraju ima esejistički odeljak koji je autoru poslužio da izloži svoje ideje i da kritikuje ideologiju sa kojom se ne slaže. U tom delu Dositej vaspitava čitaoca i prosvećuje publiku.

Likovi koji se pojavljuju u prvom delu romana su: Dimitrije, kasnije Dositej koji je ujedno i narator. On je glavni junak svih dešavanja. Opisuje svoje dečačke dane, kako je živeo dok nije otišao u Hopovo, ali i trenutke kada stiže u manastir. Veliku ulogu igra iguman Teodor Milutinović. To je čovek koji je bitno uticao na Dositeja. Iguman je od samog početka prepoznao talenat koji leži u Dositeju i on ga je uputio da treba da se okrene svetovnoj literaturi, a ne samo crkvenoj. Iguman Teodor savetuje Dositeja da ide iz manastira. Dositejev drug Niko je još jedan od likova iz prvog dela romana. On zajedno sa malim Dimitrijem ide na Frušku goru i dolazi u manastir.

Prvi deo romana se deli na šest poglavlja. To su: Predgovor, Detinjstvo (prvo bekstvo), Dvanaest batina (usijano gvožđe), Kapamadžija i trgovac (drugo bekstvo); Početak mojega putovanja i U sremskom kraju.

U “Predgovoru” pripovedač govori o temama o kojima će se u delu govoriti. Najviše će pripovedati o njegovim prijateljima, omladini, dobrotvorima koji su mu pomogli, itd. Takođe, on izjavljuje da ima nadu da će iz ovog dela ljudi učiti i da će od toga imati itekakve koristi. U uvodnom delu, autor govori o značaju vaspitanja, kao i o ulozi žena i njihovoj obrazovanosti jer su one najviše upućene na vaspitanje svoje dece u mlađem dobu. U prosvetiteljskom maniru, autor govori o važnosti iskorenjivanja ružnih i štetnih običaja koji su deo srpske tradicije.

Ovaj “Predgovor” bi se mogao nazvati i izlaganjem programa prosvetiteljstva, ali i autopoetičkim delom romana jer ovde Dositej priča o potrebi koju ima za pisanjem. Pisanje mu pomaže da bolje upozna sebe jer sve piše po savesti i po načelima zdravog razuma.

U odeljku “Detinjstvo – prvo bekstvo”, autor pripoveda o gubitku roditelja i jedne sestre što je na njega prilično uticalo. Bio je pun tuge, bola i osećao se nepotpunim. Okruženje mu nije ulivalo poverenje i bio je kao stranac u njemu. Svu brigu oko malog Dimitrija preuzeo je njegov rođak koji je bio bez dece. On Dimitrija šalje na školovanje jer je uočio da voli da čita i saznaje sve što je novo.

Pripovedač govori kako je voleo da čita žitija svetih i kako se time toliko zanosio da je jednom prilikom poželeo da ode sa nekim kaluđerima u pustinju i da se tamo preda asketizmu. Na kraju kada je video kaluđere kako sede, jedu i piju zajedno sa njegovim rođakom, stekao je nešto realnije mišljenje i nije ih više smatrao posebnima. Zbog toga kritikuje ovakvo svoje zanošenje i na kraju u razmišljanjima na kraju ovog odeljka savetuje da mladi uvek potraže mišljenje mudrijih i starijih ljudi jer kada mala deca čitaju knjige koje nisu primerene njihovim godinama, to dovodi do pogrešnih zaključaka.

U glavi pod nazivom “Dvanaest batina – usijano gvožđe”, govori se o tome kako je mali Dimitrije bio kažnjen sa 12 batina zbog toga što je imao želju da uči grčki od pravog Grka, a kada je njegov pravi učitelj to čuo veoma se ražestio i dao je da ga kazne.

Odeljak “Kapamadžija i trgovac” govori o tome kako je Dimitrije bio poslat na zanat u Temišvar. Rođak koji ga je čuvao želeo je da Dimitrije ode što dalje od kuće kako bi shvatio šta znači nostalgija i kako bi ga na taj način naučio da nije tako dobra želja da se luta po svetu. U Temišvaru je Dimitrije čuo od jednog majstorskog kalfe o lepim fruškogorskim manastirima, pa mu se opet javila želja da bude svetac i pustinjak. Sa drugom Nikom odlučuje da pobegne sa zanata i da se uputi u manastir Hopovo.

Deo “Početak mojega putovanja” govori o periodu kada je Dimitrije imao 14 godina i kada je sa drugarom Nikom stigao na Frušku goru. Usput su upoznali mnogo različitih ljudi i bili su zadivljeni lepotom prirode.

Glava sa nazivom “U sremskom kraju” je jedno od najvažnijih poglavlja jer se u njemu govori o samom dolasku u Hopovo. Kao dečak, pojavio se u manastirskom dvorištu i svi su ga zagledali. U početku se stideo, ali se brzo opustio i ušao u konverzaciju sa svima. Potom daje opis kaluđerske bratije, ali iz ugla odraslog Dositeja. Najvažnija ličnost koju tom prilikom upoznaje jeste iguman Hopova, Teodor Milutinović. Vrlo brzo su njih dvojica našli zajednički jezik i on ga je uzeo za učenika. Bio je iznenađen Dimitrijevim talentom i time što zna dobro da čita.

Na sreću, Teodor je bio svestan toga da takav mladić treba da bude istraživač i da treba da posveti svoj život svetskim pitanjima, a ne manastirskom zatvorenom životu. Iguman Teodor Milutinović kritikuje način na koji su žitija pisana i protiv je obmanjivanja ljudi. Zbog toga biva premešten sa svog položaja, ali pre odlaska daje Dositeju dukate i savetuje ga da što pre ode iz manstira. Lik ovog značajnog čoveka u Dositejevom životu je vrlo plastično opisan, dat je i njegov karakter i njegov portret.

U drugom delu “Života i priključenija” se govori kroz formu pisma (epistolarna forma pripovedanja). U ovim pismima se opisuje bekstvo iz manastira, odlazak na Krf, učenje u Grčkoj, odlazak u Albaniju, boravak u Beču, Parizu, Engleskoj. Završava se pred odlazak u Lajpcig.

Dositej Obradović je vrlo darovit pisac koji ima pripovedački dar. On vrlo lako i neposredno pripoveda, ali ima i razvijen osećaj za deskripciju i za uživanje u prirodnim lepotama koje ume da prenese čitaocu.

Sponzorisano:

loading...
Loading...